Вести

Jun 26, 2017

Отварање изложбе "Српско-турски ратови"

Прошло је 140 година од ратова којим су тадашње аутономне области Османске царевине  - Црна Гора и Србија извојевали независност  и територијално  проширење уз војну и дипломатску помоћ Царске  Русије.  Изложба је била повод да се присетимо свих Видовдана. Косовски, чији  је  завет  на петстоту годишњицу обновљен 1889. обележен је као државни празник уз миропомазање младог краља Александра  Обреновића у Жичи, три године касније 1892. Српска православна црква званично је прогласила за светитеља Светог кнеза Лазара и све мученике српске, у школама као и данас ђацима су дељена сведочанства.

Подстакнута Херцеговачким устанком (1875) који је помагала, Србија је ушла у  рат 18/30.јуна 1876. Прокламацијом Милана  Обреновића IV   охрабреног нестабилном ситуацијом  у Цариграду, која је довела до збацивања султана Абдул Азиса. Истовремено,  понесен панславистичким осећањем, и вером да ће Руси  одмах кренути у рат против Османске царевине, владар и његова  влада на челу са Стевчом Михаиловићем и министром спољних послова Јованом  Ристићем кренули су недовољно припремљени у ратне операције. Међутим на европској политичкој сцени крајем шездесетих и почетком седамдесетих година после састанка царева у  Салцбургу 1867, Берлину 1872. и  Бечу1873. велике силе су започеле нову стратегију: Аустро-угарска и Русија  су на Балкану утврдиле  своје интересне сфере; првој је припао запад, односно Босна и Херцеговина с  могућношћу  проширења  на Србију а другој исток, тј. бугарска територија. Српске операције су биле самосталне, јер нису на време утврдиле деловање са Црном Гором. Русија се није укључила, јер је активност Велике  Британије била да се  на међународној конференцији (децембар1876 – ј нуар1877) реши спорно питање у вези са  стањем  у  Бугарској и  Босни и Херцеговини, Русија  је  априла1877. огласила рат Турској.

Уочи  рата са Турском марта 1876. српска војна снага била је подељена  на стајаћу која је имала свега два батаљона по  800 људи,  два ескадрона коњице по 80, батаљон пионира и батаљон понтонира од по 300 људи осам пољских батерија и четири брдске батерије. Народна војска била је подељена у шест дивизија: Дринска (Ваљево); Западноморавска  (Чачак); ;Јужноморавска (Ћуприја); Тимочка (Зајечар); Дунавска (Пожаревац)и Шумадијска (Крагујевац). Све до почетка 1876.  /24.јануар1876/ Српска војска није имала стални генералштаб. Ратни савет Србије, са начелником Главног генералштаба на челу са генералом Фрањом Захом, усвојио је српски ратни план. Јуна месеца  1876. наредбом о мобилизацији  расформирана  је стајаћа војска, њене чете у ушле у састав народне војске, образоване су четири  војске: 1.Моравска војска  2. Ибарска  војска,.3. Тимочка војска 4. Дринска војска. Мобилисано је 123.000 људи сврстаних у158 батаљона I и II класеи 18 батаљона III класе 18 коњичких ескадрона, 42 артиљеријске бригаде са 206 топова,18 пионирских и шест болничких чета. За малу земљу од 1.300.000 становника то је био изузетан напор.                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                    Кад је избио Први српско-турски рат 1876. године за главнокомандујућег српске војске постављен је руски генералштабни пуковник Михаил Григорјевич Черњајев, који је као добровољац са још 718 руских официра разних родова оружја, дошао да се бори за слободу Србије. Касније ће у Србију стићи 4000 руских добровољаца, подофицира, руских војника, преко Руског Црвеног крста дошло је у Србију око 300 медицинског особља (115 лекара, 4 провизора, 1 ветеринар, 4 студенткиње, 118 болничарки, 5 помоћница лекарских, 41 студент и 78 помоћника лекарских).      

Руси су били највише заинтересовани за  ратиште код Ђуниса, Алексинца и Делиграда, пошто је ту био главни правац дејства где је  ратовао је руски генерал Черњајев командант јужноморавске војске у чијем је саставу било много руских добровољаца. После четири месеца рата, Србија је уз помоћ Русије после тешких борби на Јавору и јужном фронту уз посредовање руског ђенерала и конзула у Цариграду, Игњатијева 20. октобра 1876. године закључила са турском Портом за српску војску спасоносно примирје. У Општину заблаћку стигао је допис писара општине чачанске Матића, који је јавио 24.октобра, да четири дана траје примирје. Частан мир закључен је 28. фебруара 1877. на основу стања као пре рата.

Изложба докумената из Војног и Чачанског архива је приказ  најважнијих бојишта оба рата: Јаворског,  Нишког,  Алексиначког, Шуматовачког  ( књига извештаја са границе на Јавору, скица борби око Ниша, мапе  ратних операција на Адровцу, и Алексинцу 1876, попис изгинулих  и рањених  официра у првом рату названом Јаворски). Ту су  дописи о једном опанчару из Котраже који за потребе војске прави опанке и дели сиромашним војницима, признанице за реквизицијом одузету робу за потребе  војске, возари који на санкама преносе болнички материјал, извештаји о догађајима на граници и упадима Турака у српска села, документа која сведоче о обичном нароном војнику. Чачанска и руднича бригада биле су на свим ратиштима, предводили су их: Радомир Путник, Јован Мишковић, Марко и Михиало Катанић, Драгомир Вучковић, Илија Чолак Антић, Михаило Илић, Милутин Гарашанин, Свет.  Хаџич, учествовали су и председнци општине Алексије Пушељић, Влајко Благојевић, Никола Радовановић, пивар Фердинад Крен, професор Васа  Филиповић,  Димитрије Петровић, штабни цртач.     

            Други Српско турски рат је завршен фебруара 1878. Сан-Стефански мир није заживео. На  Берлинском  конгресу јула  1878.   највећи утицај  и интересовање за решавање Источног питања имала је Велика Британија а највећи победник је била Аустроугарска Она је тим уговором добила управу над Босном и над Херцеговином (тачније Босанским пашалуком) и тапију на Новопазарски санџак. Берлински уговор деловао је као велика побједа турске дипломатије, будући да је руска војска годину дана раније била пред Цариградом. Она је додуше изгубила четири округа нишки, пиротски, топлички и врањски, и нешто крша (дато Црној Гори) док је Бугарска  конституисана као држава,  али у вазалном положају под Султаном и Источна Румелија као аутономна област у оквиру Османског царства.

Чин  отварања изложбе оплеменили су музиком,  професор Александар Поповић, и ученик Горан Ракић, у  класи професора Тање Сездановић, Музичке школе „Др  Војислав  Вучковић“.

 

ФОТОГРАФИЈЕ С ОТВАРАЊА ИЗЛОЖБЕ