Вести

Feb 12, 2018

Албанска голгота - 100 година касније

После једног века од повлачења српске војске (1915-2015) у Великом рату, четворочлана екипа планинара која има богато искуство у освајању Алпa, Хималајa, Кавказa, Андa, одлучила је да у част прецима и  времену када је један део српског народа напустио своју домовину и после три године изгнанства изборио повратак, препешачи једним правцем њиховог пута: Пећ (Руговска клисура) – Чакор - Девојачки крш – Плав - Гусиње- Врмоша - Селце- Тамара-Хоти – Скадар – Љеш- Драч - Крф.  Пети члан екипе  Станко Томић, Србин из Америке, ишао је другим правцем, преко Куле, Трешњевика и Подгорице, и придружио им се у Скадру.

Гости Историјског архива били су чланови експедиције „Албанска голгота 100 година касније“: Марко  Николић , алпиниста, први Београђанин који се попео на врх преко 8.000 метара, и државни рекордер у спусту сноубордом са Монблана и Аконкагве, вођа тима експедиције и Ненад Митровић, дипломирани инжењер електротехнике,  припадник 204. Ваздухопловне бригаде Србије, члан борилачког тима Војске Србије. Они су представили пут екипе која је прошла стазама српских ратника током Великог рата.  Остали чланови екпедиције „Албанска голгота 100 година касније“ били су:  Немања Нешковић, члан Горске службе спасавања Србије, инструктор алпинистичког планинарења и кањонинга; и Марко Марковић, који се након школовања у Швајцарској вратио у Србију и поред приватног бизниса посветио пливању, роњењу и планинарењу.

Приказујући снимке који су настали током пута од Високих Дечана до Крфа и Зејтинлика, да би се преко Кајмакчалана („капије слободе“) вратили у Београд, Марко Николић и Ненад Митровић су дочарали посетиоцима своје утиске уз препоруку да би ваљало да свако посети Скадар и осети део пута којим су ходали српски војници.

            Под великим притиском аустроугарско-немачке и бугарске офанзиве 1915. године, који је Врховној команди оставио само један пут повлачења, одлучено је 24. новембра 1915.  године да се трупе српске војске уместо долином Вардара (због продора бугарске армије и изостанка савезичких трупа из Солуна) повуку преко Црне Горе и Албаније на Јадранско море.  О капитулацији се није могло расправљати, јер то би значило крај државе.  Није прихваћен ни предлог војводе Живојина Мишића да се изврши противудар, јер су снаге Централних сила биле неупоредиво бројније. Донета је одлука да се изврши повлачење преко Албаније ка јадранској обали где би их дочекали савезници, помогли да се опораве и врате и придруже борби са савезничким снагама на Солунском фронту.

Српска влада кренула је 24. новембра из Призрена преко Љум Куле у Скадар а за њом је  26. новембра 1915. кренула Врховна команда из Призрена преко Везировог моста према Скадру и Љешу, у којој су били краљ, влада и дипломатски кор. Неколико дана касније, 30. новембра 1915. из Призрена креће друга колона правцем преко Љум Куле, Пишкопеје, Елбасана. Из Пећи у павлечење крећу све три српске армије, главнина војске кренутала се правцем Пећ преко Рожаја и Андријевица до Подгорице па даље до Скадра. Трупе Нових области се крећу правцем Ђаковица - Везиров мост - Љум Кула- Скадар, а Тимочка војска и одреди из западне Македоније преко Пишкопеје, Дебра и Струге у Елбасан. Пошто су Бугари заузели Стругу, регрути, војници и аустроугарски заробљеници су наставили повлачење преко Елбасана, Тиране и Драча до Валоне. Осим глади, снега и хладноће, велика опасност су била и напади албанског становништва на српске војнике и цивиле који су се повлачили са њима.

Саопштење немачке Врховне команде од 29. новембра 1915. године довољно говори о путу и начину повлачења: “Пошто српска војска више не постоји, већ постоје само њени бедни остаци који су се разбегли у дивље албанске и црногорске планине, где ће без хране по овој зими наћи своју смрт, то су прекинуте даље операције и неће се више издавати извештаји са балканског ратишта“. 

ФОТОГРАФИЈЕ СА ДОГАЂАЈА