Вести

May 30, 2014

Обнављање спомен-плоче Маргите Радовић

У суботу 31. маја 2014. на Старом чачанском гробљу извршено је освећење и медијско представљање спомен–плоче Маргите Радовић (10/22.новембра 1895.Вранићи – 26. Новембар 1959. Чачак), професора, директора чачанске Гимназије и првог управника Историјског архива у Чачку.

Уважавајући дугу српску традицију ДОБРОЧИНСТВА и Тајну Вечности и Љубави коју је у најранијем детињству спознала кроз учење и дружење са Маргитом Радовић, њену спомен плочу, са изузетним поштовањем, оплеменила је и обновила примаријус др Снежана Бошковић, лекар из Чачка. Три гробна места породице Радовић имају два спомен –обележја. Друго је посвећено њеном оцу, свештенику, проти, посланику, учитељу Михаилу Радовићу, који су му подигли 1911. његови другови и пријатељи. Захваљујући племенитости др Бошковић и овај пешчаник који на врху има крст, буде обновљен.

Освећење споменика и парастос одржали су јереји Драго Љубичић и Томо Катанић. У медијској презентацији учествовали су: новинар Чачанског гласа Емилија Вишњић, библиотекар-саветник Милица Баковић, Дуде Лукић и Лела Павловић.

Посебно се издваја обраћање др Снежане Бошковић, лекара и хуманисте која је подизањем спомен-обележја, прво сликарки Милени Чубраковић која је највећи део живота провела у Риму, а онда и обнављањем гробног места породици Радовић, примером указала како изгледа кад прича постане стварност. Њена сећања на тета-Маргиту и детињство проведено у комшилуку, подстакла су је да се овим хуманим и племенитим чином одужи за љубав и поуке које је добила а које су како она сама каже, имали велику улогу у њеном сазревању и одрастању.

Прича о породици Радовић, Михилу и Савки (Лелићи 1863-21.9.1919.Чачак) и њиховој успешној деци и унуцима, била је занимљива и привлачила пажњу новинара: Политике Мирослава Никитовића; хроничара старог Чачка - Мирослава Мила Мојсиловића и Емилије Вишњић, која у Чачанском гласу, објављује фељтон о старим чачанским породицама.

Михаило Радовић (1853- 5.8. 1911. Чачак) био је први учитељ у Лукама 1875-1878,[1] службовао је у Косјерићу и Карану. Као свршени богослов, родом из среза црногорског, округа ужичког, оставља учитељску службу и посвећује се свештеничком позиву. Први пут венчава у цркви миоковачкој Покров Св. Богородице 8. априла 1890[2]. Као свештеник обављао је своје дужности у Миоковачкој богомољи до јуна 1899. године. Члан Жичког Духовног суда постао је 1907. Хонорарно је предавао веронауку у чачанској Гимназији. Биран је за наодног посланика на листи Радикалне странке. У Чачку је покренуо лист Драгачево (1905) и био је главни уредник.[3] Радовићи су се преселили из Вранића у Чачак, на самом почетку XX века, купили су имање у центру вароши, у улици Бате Јанковића бр.54.

Прота Михаило и његова супруга Савка изродили су осморо деце:

Прворођени син Милош (Годовик 1888-1907,Чачак) преминуо је као ученик Гимназије, сахрањен је у породичној гробници Радовић

Угљеша ( Вранићи 10/22. 9. 1890 - 3. 11. 1959.Београд), завршио је четири разреда Гимназије у Чачку, а онда се определио за браварски занат који је усавршио у Немачкој, кад се вратио радио је као машиновођа прво у Нишу, Суботици и Београду. Имао је четворо деце, међу којима најпознатији Радовић, Душко, дечји писац. Најмлађи Угљешин и Софијин син, Бранимир, живи у Београду.

Гроздана ( Вранићи 31.1.1893 - ?) завршила је Раденичку школу у Чачку 1907, определила се д а брине о породичној кући, чита књиге из очеве библиотеке. Не знамо ни место ни време када је преминула.

Млађа протина кћерка Маргита, професор Чачанске гимназије и први директор Женске гимназије, учествовала је у оснивању и покретању културних установа у Чачку: Библиотеке, Архива и Музеја.

Трећи син породице Радовић, Момчило (Вранићи 8/20.10.1898 – 17.9.1958. Београд). Завршио је студије фармације, радио је у апотекама у Чачку, Лазаревцу, Ужицу, Краљеву и Београду.Био је посланик АСНОС-а и АВНОЈ-а за срез жички, председник Градског народног одбора у Краљеву.

Огњан, (Вранићи 12/25. 6.1900 – 3.3.1976. Београд), завршио Филозофски факултет у Београду. Радио је као професор у Врбасу и Чачку, заједно са супругом Љубицом Тодоровић. Од 1948. предавао је немачки на Филолошком факултету у Београду.

Пети син Ђурђе (Вранићи 23.4.1902.- ) био је инжењер агрономије предавао је у краљевачкој средњој Пољопривредној школи. У време рата ова школа није радила те је Ђурђе од 1942. службовао у Крагујевцу, враћа се после рата у Краљево, постављен је за директора Пољопривредне школе, прелази касније у Пољопривредну комору Србије где остаје до пензионисања.

Превислав је био осмо дете Савке и Михаила, рођен је 7.3. 1904 у Чачку где је и преминуо 18. јуна исте године.

Млађа протина кћерка, Маргита, рођена је 10/22. новембра 1895. године у селу Вранићима. Основну школу и ниже разреде Гимназије завршила је у Чачку, била је ђак прве генерације Приватне женске гимназије 1907/8. Школовала се у тешким материјалним условима, (шесторо ђака требало је издржавати од једне протине плате), због чега је једно време свог школовања радила као апотекарска помоћница. Даље образовање, више разреде Гимназије и Философски факултет, наставила је у Београду.[4] По завршетку студија вратила се у Чачак и у Гимназији започела своје тридесетогодишње службовање, прво као предметна учитељица од 27. фебруара до 15. новембра 1923, када је постављена за суплента. Званично је постала професор Гимназије 9. јуна 1930. године и предавала је до Другог светског рата српскохрватски и француски језик и филозофску пропедевтку.[5]

Маргити Радовић, је поверено 4. децембра 1944. године, место првог директора послератне Женске гимназије у Чачку. Ову дужност је обављала до 31. августа 1945. Поново је постављена за директора у новембру 1948. и на том месту остала до пензионисања, 24. септембра 1953. Као професор српскохрватског са старословеснким и југословенском књижевношћу обављала је дужност директора Женске гимназије шест година. И ученици и наставници су је упамтили као одговорну особу и врсног педагога. Водила је послератни Савет за просвету и културу НОО Чачак као председник била је одговорна и вредна, чиме је заслужила поштовање својих сарадника и уважавање њеног савета и мишљења.[6] Као активан друштвено-политички радник бирана је за делегата на Четвртом конгресу Народног фронта Југославије. Била је дугогодишњи одборник Општинског народног одбора у Чачку и директор Гимназије. Оснивач је Историјског архива и иницијатор идеје оснивања Народног музеја и Градске библиотеке Њен рад и труд награђен је Орденом рада III реда.[7]

Била је на месту в.д. управника Архивског средишта од његовог оснивања (22. април); тачније, постављена је два дана касније 24. априла 1948, па све до 31. марта 1959. године када је због болести дала отказ. Преминула је 26. новембра 1959. у Чачанској болници. Сахрањена је на Чачанском гробљу у породичној гробници Радовић. Завештала је своју целокупну библиотеку, коју је започео да прикупља њен отац прота Михаило, Чачанској гимназији.[8]

Како су Михаило, Маргита, Огњан и његова супруга Љубица, били предавачи у Гимназији, а Маргита оснивач Архива у Чачку, одржан је округли сто о породици Радовић у Историјском архиву, децембра 2006. Учесници су били: др педијатар Драгослав Николић – Моске, професори Владе Димитријевић и Слободан Николић, Лела Павловић, из Архива. Тада су извршена потребна истраживања која је свесрдно помагао архивски саветник, Радош Ж. Маџаревић. Поред пронађених и проверених података и ступања у контакт са потомцима ове породице, колектив Архива посетио је вечну кућу Михаила, Савке, Маргите и Милоша Радовића.

На педесету годишњицу (2009) од смрти оснивача Архива, колектив ове установе је позвао протојереја Драгана Никитовића, да обави парастос породици Радовић.

Да се подсетимо, како је примаријус доктор медицине Драгослав Т. Николић, педијатар, говорио о госпођици Маргити: „Њене речи биле као мелем на ране, крепиле и јачале дух, а трајно остајале у сећању. Биле су лековите, откривале су лепоту живљења и тражења нових инспирација. Била је срећна и задовољна што може да покаже путоказ да не клонемо духом, да уз помоћ љубави одржавамо тврду веру и бесмртну наду...

Говорила је много о поштовању старијих и међусобном уважавању. Испричала нам је једну причу из старе Грчке – како су они уважавали старе. Разједињене Грке уједињавале су, поред осталог, и олимпијске игре. Стадион је био препун када је стигао један старац са дугом косом и брадом, обучен у белу тогу, са штапом у руци – пре самог почетка ОЛИМПИЈАДЕ – Пролазећи поред трибина на којима су седели Атињани, чуо је бриљантну расправу златне атинске младежи о томе зашто треба високо уважавати старост. Када је стари Грк дошао до места Спартанаца, сви су као један устали да му уступе седиште. Старац се тада окренуо свим Грцима и рекао: "Атињани знају шта је лепо, а Спартанци то чине."

Ова се анегдота као најбољи пример, може применити и данас, многи знају шта је хуманост и племенитост, др Снежана Бошковић, то и ради. Хвала јој у име Чачана, Историјског архива, поштоваоца породице Радовић и њихових потомака.

Текст који је утиснут на обновљеној спомен – плочи:

Тајну Вечности и Љубави у најранијем детињству

Спознах кроз учење и дружење са Маргитом Радовић

Клањајући се њеном богатом духу и самопожртвовању

Оплемењујем њену спомен – плочу.

Са изузетним поштовањем

Др Снежана Бошковић, лекар

Пролеће 2014.



[1] Ковиљка Летић, Основне школе у чачанском округу 1804-1914, стр. 223.

[2] Књига венчаних цркве Миоковачке1881-1899, стр. 9, .МИАЧ.

[3] Др Драгоје Тодоровић, Школство у Драгачеву у 19. веку,стр. 93.

[4] Универзитет је и тада био у згради Капетан Мишиног здања које је бомбардовано 19.августа 1914. настава је обновљена школске 1919/20. Сто година Филозофског факултета 1863-1963, Београд, 1963, стр.88.

[5] Споменица чачанске реалне гимназије 1837-1937, Издање Заједнице дома и школе Чачанске гимназије, Чачак, 1938, стр, 258.

[6] Др Андрија Б. К. Стојковић, Др Бранко В. Ковачевић, Чачанска гимназија1837-1987, Чачак,1987, стр.405.

[7] Чачански глас, бр. 46, 1959, стр. 5.

[8] Чачански глас, бр. 17, 1960, стр. 8.

Слике са освећења спомен-плоче