Вести

Apr 1, 2015

Отварање изложбе "Војно свештенство у ослободилачким ратовима Србије 1804-1918."

Чланови Хора Храма Вазнесења Христовог у Чачку, предвођени диригентом Драганом Јековићем и солистом Анђелом Тодоровић, духовном музиком Господи Владико, Богородице Дјево, и Тропар српским новомученицима започели су церемонију отварања изложбе Војно свештенство у ослободилачким ратовима Србије 1804-1918, аутора Радована Пилиповића и Милоша Матијевића, архивиста Архива Српске Православне Цркве. Госте је у име Града поздравио градоначелник, господин магистар Војислав Илић, који им се захвалио  што су  ову увек актуелну  изложбу приказали Чачанима.

О историјској повезаности народа и Цркве, говорио је господин Радован Пилиповић, један од аутора изложбе и директор архива Српске Православне Цркве. Радован Пилиповић, дипломирао је и одбранио мастер рад на Православном богословском факултету у Београду, тренутно је докторант на Филозофском факултету Универзитета у Београду, на катедри Општа савремена историја. Други аутор, господин Милош Матијевић,  завршио је Турски језик на Филолошком факултету у Београду,  ради као архивиста у обновљеном Архиву на сређивању километарске несређене архивске грађе, а као рођени Чачанин, највише је утицао да изложба Војно свештенство у ослободилачким ратовима Србије 1804-1918. после Београда, буде постављена  прво у чачанском архиву.

Уз благослов Његовог Преосвештенства Епископа Жичког господина Јустина  изложбу је отворио  јереј Храма Вазнесења Христовог, господин Слободан Јаковљевић.

Ово је трећа изложба коју приређују архивисти обновљеног Архива Српске Православне Цркве (2012). Прва изложба била је „Београдска митрополија 1804-1918“ а друга „Митрополија Зворничко-тузланска уочи и за вријеме Првог свјетског рата (1891-1918).“

С обзиром на чињеницу да су у српској војсци били присутни још од 1804. године, војни свештеници током ратова нису имали потешкоћа са схватањем своје улоге и задатака које су им постављале војне власти. Својим ангажовањем они су значајно допринели очувању традиционалних националних и верских вредности и очували висок морал војника у најтежим ратним приликама. Редовно су били у првим борбеним редовима, или у болницама уз рањене и оне на самрти, војни свештеници освештавали су  војне заставе, након чега су оне имале статус светиња и чуване су по цену живота.

На преко 150 архивских докумената и фотографија приказан је читав век српске историје од почетка Српске револуције (1804) до завршетка Великог рата (1918), кроз ликове који су водили народ, од Хаџи Рувима, проте Матије Ненадовића, Луке Лазаревића, проте и војводе Милутина Илића Гучанина,  игумана Пајсија и ђакона Авакума, хаџи Мелентија Павловића, архимандрита, Нићифора Дучића,  до митрополита Димитрија.

Највећи појединачни страдалник у Првом светском рату је Српска православна црква, по досадашњим проучавањима погинуло је  или страдало на други начин 3.327, или 30%  од укупног свештенства. Можда је мало познато да ниједна српска пуковска застава током Великог рата није пала у руке непријатељу и да је 239 војних свештеника, рабина, имама и капелана допринело  да уз бриљантни официрски кор, храбре и пожртвоване војнике и национално јединство духа, из Великог рата не изађемо, физички и духовно, уништени као народ.

 

Изложбена поставка архивских докумената отвара и  питање црквене архивистике. Архив Српске православне Цркве  је двадесети век завршио на таваници цркве Светог Марка. Архивска грађа је затечена разбацана по галерији и изложена штетним хемијским и механичким дејствима. Међутим, већ три  године архивска грађа се сређује иако у неадекватним условима, без одговарајуће зграде, смештајних депоа и других предуслова неопходних за очување документа важних за српску Цркву и српски народ, уз диван ентузијазам директора Радована Пилиповића и његовог најближег сарадника Милоша Матијевића. Архивисти  знају колико је важно не само да се изврши заштита докумената, него и одвајање фондова, пописивање, паковање у кутије тако и писање  информативних средстава. Неопходно је да  свакодневни напор и залагање архивиста буду видљиви, што се најбоље постиже  изложбама,  јавност тада сазнаје  колики је значај и снага документа.

Изложба Војно свештенство у ослободилачким ратовима Србије 1804-1918,  припремана је поводом једног јубилеја, стогодишњице од почетка Великог рата, временски је приказана у периоду другог, двестогодишњице Другог устанка (Таковског) који је почео на Цвети, обухватила је све ратове за ослобођење и уједињење; у Чачку је отворена 6.априла, на дан кад је бомбардован Београд 1941. и када су нацисти покушали да униште Народну библиотеку и милионе докумената и рукописних књига, и учине културни геноцид над једним малим народом.