Вести

Dec 11, 2015

Промоција књиге "Српска црква у Великом рату"

Међуопштински историјски архив Чачак и Градска библиотека „Владислав Петковић Дис“ организовали су јавно приказивање књиге "Српска црква у Великом рату 1914-1918." 

О књизи су говорили др Љубодраг П Ристић, виши научни сарадник Балканолошког института САНУ, и аутори др Радмила Радић научни саветник Института за новију историју Србије и др Момчило Исић научни саветник Института за новију историју Србије,

Промоција је одржана у среду, 16.децембра 2015. у 13 часова у библиотеци Међуопштинског историјског архива Чачак. 

ФОТОГРАФИЈЕ С ПРОМОЦИЈЕ

 

Беседа др Ристића:

 

Још 1914. године, када је после Церске битке, могао да види шта је окупаторска војска починила у Мачви и Јадру, амерички новинар Џон Рид је српски народ „који цивилизација још није искварила“, назвао „истребљеном нацијом“.Џон Рид је разумео Србију као једну од најдемократскијих држава на свету у којој је било мало велепоседника и богаташа и био уверен да је само таква држава са таквим народом могла да изнесе победе какве су биле Церска и Колубарска битка као „највећи војнички подвиг у читавом светском рату“ који су извели „тријумфални, одрпани Срби.“ Српски свештеници, вели Рид, често нису били само носиоци верских осећања већ „учитељи и ширитељи патриотизма“ међу војницима. Они су напуштали своју верску дужност и придруживали се војницима у борби за слободу.

Нешто детаљније од Џона Рида, швајцарски форензичар знаменити пријатељ српског народа, Родолф Арчибалд Рајс размотрио је однос Срба према религији. Разумевајући историјску основу односа српског народа према цркви, Рајс је сматрао, да је народ религију претворио у „народну цркву“, односно, у „народну традицију“. Иако су Срби свесни тога да постоји „нешто недодриљиво, нешто сувише узвишено“ они су Бога видели као свемоћног народног главара, као персонификацију и сублимацију појаве која носи оклоп и штит као Марко Краљевић и војника са шајкачом са Цера, Колубаре и других ратишта. Међу Србима свештеници су били више родољуби из народа а мање црквени људи. Међутим, и таква, понарођена религија одржавала је народ те је Рајс саветовао српски народ да је чува јер ће, без ње, „бити изгубљен“.

Овакви утисци појединаца, странаца који су мање или више успели да упознају српски народ јесу субјективни, основани или емотивни детаљи који одражавају нама сасвим разумљиву вишевековну, на ослободилачким тежњама грађену, непрекидну, судбинску повезаност српског народа и његове православне цркве.

Међутим, да би се сагледали положај и судбина српског свештенства у Првом, такозваном, Великом рату неопходно је обратити се поузданим подацима и објективним истраживањима. У богатој домаћој и иностраној историографској литератури о Првом светском рату, посвећеној многим темама и предметима истраживања вероватно због, основане или не, сталне и упорне загледаности у политичке потезе и ратне операције – а у поређењу са истима – историја цркве је била запостављена. Овај недостатак или неправду, бар у нашој историографији, исправили су врсни историчари, научни саветници Института за новију историју Србије Радмила Радић и Момчило Исић. Као резултат вишегодишњих истраживања они су написали а Филип Вишњић и Српско просвјетно-културно друштво Просвјета објавили књигу Српска црква у Великом рату 1914–1918. Њихова књига је објављена октобра прошле године за сајам књига али велико интересовање које је побудила и награда „Ђурђе Јеленић“ којом је овенчана као и актуелност теме којом се бави дају нам за право да јој посветимо још један разговор.

 

Постављајући истраживачке основе за даље разматрање задато у наслову, Радмила Радић и Момчило Исић су, најпре, представили читаоцу Црквену организиацију Српске православне цркве пред Први светски рат. То је стање које је забележено у периоду између Балканских и Великог рата и у простору од југа Старе Србије и Македоније до западних граница у то време обележених српским домовима и православним храмовима. Српска црква, као уосталом ни њен народ, је била стешњена између два ненаклоњена јој царства. Њен положај у окупираним Босни и Херцеговини од 1878. године није ничим побољшан. Успоном Краљевине Србије почетком двадесетог века, што је Аустроугарска видела као претњу сопственој балканској политици притисак на српско становништво у Босни и Херцеговини је био такав да је у многим димензијама наговештавао догађаје који ће уследити. Српска црква је тамо делила судбину свог народа.

Од самог почетка рата, од првих ратних операција однос аустроугарског окупатора према окупираним деловима Србије огледао се и у третирању православних објеката. Кроз детаљна разматања у поглављу Разарање и пустошење српских цркава и манастира аутори ове књиге су закључили да се радило о организованом уништавању културних добра што окупаторске власти ни на који начин нису покушавале да зауставе. Знајући, с једне стране, да Срби поштују верске објекте аустроугарски непријатељ је користио звонике – на пример панчевачке цркве – као осматрачницу док је, с друге стране, не само уништавао православне цркве артиљеријском ватром већ и чинио злочине управо у тим црквама – на пример у Шапцу. Цркве које су биле очуване непријатељ је пљачкао односећи све ствари од одежди, преко икона до књига. Одузимање црквених звона било је организовано и постепено у периоду од 1915. до 1917. године. Посебно су страдале манастирске ризнице и манастирске економије, истичу наши аутори. Као стручњаци који све своје доказе црпе из архивских извора они су указали и на то да су непријатељски војници уништавали парохијске књиге и свештеничке архиве затирући тако писане трагове о српском народу. Анализирајући послератне писане пријаве о нанетој штети црквама и манастирима те педантно пописујући до најмањих детаља штете које су нанете црквеним објектима, Радићева и Исић су показали да није било разлике у вандалском односу аустроугарских и бугарских окупационих власти према црквеним објектима у Србији. Штете су биле толико велике, закључују аутори, да су многе цркве дочекале и Други светски рат необновљене и без основиних богослужбених предмета.

Централини део ове монографије јесте разматрање положаја свештенства и монаштва у Србији до окупације, под окупационим режимом и у иностранству. Ово разматрање је провереним методолошким поступком подељено на потпоглавља о Фази рата до 1915, Окупацији, Избеглиштву и Жртвама. Свештенство Србије је, у свему, делило судбину српског народа: страдало је у ратним операцијама, повлачило се и одлазило у збегове, умирало од заразних болести, нестајало у логорима, организовало се у прогонству, чувало своју духовност... Приликом повлачења, заједно са становништвом, свештеници су тражили склоништа и у манстирима који су постајали тесни за бројне избеглице. Када је Србија окупирана појавио се проблем напуштених парохија и недостатка свештеника јер су многи од њих помрли или погинули, били мобилисани или чамили у заробљеничким логорима. Аустроугрска, бугарска и, делимично, немачка окупација су поделиле Србију. Према тој подели подељене су и епархије. Стриктне окупационе директиве сврставале су свештенике у српску интелигенцију коју је требало уништити. Одвођење у интернацију које је било свакодневна појава посебно је погодило свештенство. Видевши у свештенству препреку за денационализацију српског становништва депортацијама су, пишу, Радићева и Исић, посебно прибегавале бугарске власти. Онај мали број свештеника који је остао у Србији морао је положити залетву верности окупационим властима. Аутори ове књиге нису пропустили да укажу и на, скоро симболичне, детаље као што је обнављање појединих црква које је предузимала окупациона власт да би створила привид поштовања Хашке конвенције. Тако су делимично обновљене Саборна црква и црква Светог Марка у Београду. У тако обновљеним или другим малобројним очуваним црквама, бележе наши аутори, могли су се обележавати православни празници као Свети Сава, Ускрс или сеоске славе али под сталном присмотром власти. Радићева и Исић скрећу пажњу на то да је функционисање српске православне цркве било под таквом контролом да су се окупационе власти мешале и у финансирање и начин прикупљања бира, управљање манастирском имовином, у распоред свештеника по парохијама као и да је посебна пажња посвећивана и политичком опредељењу свештеника.

И у избеглиштву свештенство је делило судбину војске и народа. Кроз анализиране податке и презентоване резултате истраживања Радићева и Исић су показали да се свештенство ангажовало у свим државама где је било Срба: Грчкој, Француској, Тунису, Енглеској, Русији, Италији... Један, мањи и обрзованији део свештенства и монаштва бавио се пропагандним делатностима (јеромонах Николај Велимировић, еписком Варнава Росић). Писмени појединци су били потребни у разним областима организовања избегличке власти. Војне власти су захтевале да се свештеници ангажују у позадинској администрацији а митрополит Димитрије је опомињао да су свештеници потребни у оном домену за који су били задужени и у домовини. Тежак материјални положај свештенства огледао се у бројним молбама духовника митрополиту за помоћ у новцу, храни или гардероби. Стизале су му и молбе свештеничких и грађанских породица из поробљене Србије. Али најдраматичније биле су, како истичу аутори, које су му упућиване из заробљеништва. Уз све то, подвучено је, да су они свештеници који нису били ни на каквој војној дужности, обавезани октобра 1916. године, да се јаве регрутној комисији.

Уз све недаће које су сналазиле свештенство и монаштво Српске православне цркве, што је било предмет истраживања, у избеглиштву па ни у овој књизи, није запостављено ни одржавање духовног живота ни образовање млађег свештеничког кадра. Педантно је забележено у овој књизи да су богослужења одржавана у неким грчким црквама, у многим местима по Француској, у англиканској цркви у Лондону, у руским црквама, у Алжиру и Тунису, у цркви руског посланства у Риму и, коначно, у црквама оног малог дела домовине који је око Битоља ослобођен 1916. године.

Сабирајући податке из разних извора и литературе, Радићева и Исић су дошли до различитих бројева – на пример да је број страдалих по неким изворима био 39% а по другим 51% од оних који су били, на разне начине, погођени ратом. Отуд је одлука аутора, заснована на научној објективности и методолошкој исправности, да сачине и објаве Лексикон свештенства и монаштва у Великом рату, сасвим исправна. Указујући на то да су до тачног броја потребна додатна истраживања у домаћим и иностраним архивима они овај надасве драгоцени Лексикон нуде као основ за „даља истраживања, допуне и исправке“. Лексикон садржи 3326 имена са основним биографским подацима и наведеним изворима у којима су подаци тражени.

Требало би указати на још једну специфичност ове монографије. У историографским делима сличним овом није тако честа појава да се, као доказни и илустративни материјал, приређују разне табеле. У овој књизи, међутим, Радићева и Исић то често раде појачавајући тиме документарност и уверљивост своје књиге.

Поред чињенице да су наше колеге Радмила Радић и Момчило Исић својим досадашњим објављеним књигама и другим радовима показали колико су педантни и савесни истраживачи, за страховати је – као што они подвукоше – да списак страдалих свештеника Српске православне цркве у Првом светском рату, који су њих двоје саставили и објавили у овој књизи, није коначан. Као што су многи знани и незнани српски војници и цивили нестали у вихорима рата, било на Церу или Колубари, у гудурама Албаније или у нехуманим заробљеничким условима мађарских или бугарских логора, могуће је да је међу њима било и српских духовника чија су имена нестала у спаљеним архивама или у бескрајном низу непописаних страдалника. Још у периоду 1914–1915. страни извештачи су, после непријатељске окупације Подриња и Мачве, епидемије тифуса и страхота Ваљевске болнице, изражавали бојазан да су читаве породице страдале и сахрањиване без трајнијих обележја те их, касније, нико није могао ни пописати ни побројати. Отуда ова, једна од најдрагоценијих до сада објављених књига о српској Голготи Првог светског рата, тематски и садржински сасвим нова, остаје отворена онолико колико се њој будемо враћали као значајној монографији и незавршенм пописнику.

Без патетике и националног самосажаљења, скренуо бих, на крају, вашу пажњу на речи историчара Пера Слијепчевића забележене 1929. године, а које су Радмила Радић и Момчило Исић истакли на почетку Предговора својој књизи. „Хтели су нас уништити“ – вели Слијепчевић – „али ми о томе немамо података.“ Ова опомена, рекао бих, скоро прекор свим потомцима, делује као мотив или задатак који су наши аутори имали пред собом градећи своју књигу. При тиме, треба увек имати у виду да је стварање једног оваквог дела веома отежано због систематског уништавања архивске грађе које су спроводиле окупационе власти у Србији и током Првог и током Другог светског рата. Уграђујући своју књигу у монументалну грађевину историографије српског народа у Првом светском рату, Радмила Радић и Момчило Исић су се, на најбољи и најстручнији начин, придружили свима онима које је знаменити посленик архивске струке Војислав Јовановић Марамбо, у наслову своје књиге Потрага за украденом историјом позвао да ту историју врате ономе коме она припада: српском народу.