Вести

Feb 23, 2016

Промоција књиге "Вукићевићи у Милатовићима"

Промоција књиге Вукићевићи у Милатовићима, аутора Радована М. Маринковића и Дејана Р. Вукићевића у издању Историјског архива Чачак, одржана је 25.фебруара 2016. У библиотеци Историјског архива Чачак.

Радован М. Маринковић и Дејан Р. Вукићевић су у жељи да до истинитих података дођу организовали као испомоћ  Редакциони одбор који је био састављен од Вукићевића. Први од њих, Светомир није дочекао да књига буде завршена, али је његово сведочење о Априлском рату 1941.остало забележено за потомство; остали чланови Редакционог одбора из породице Вукићевић били су: Бранко, Велимир-Весо, Ацо, Слободан, Милош, Добривоје, Радивоје /Предислав – Предо, Иван, Милољуб, Андрија, Драган и Ранко Вукићевић.

Аутори књиге су за консултанте имали: др Бранка Ковачевића, Зорана Маринковића, Јовишу М. Славковића, Момчила Стевановића, Радојицу Калајџића, Јанка и  Миљану Капларевић, Миљана Крговића, Миодрага – Мићу Ћурчића и Радоша Маџаревића који више од  две године није са нама.   Резензенти су били: Ника - Никола Стојић и Ратко Вукићевић.

 На карти Драгачева видимо да су се Милатовићи укотвили између  Губереваца,        Брезовице, Властељице, Доњег Дубца и Виче, са природним границама које  чине планинаЈелица, Губеревачки поток и две реке: губеревачка и властељичка. Први одељак књиге носи  назив „Матично село и Вукићевићи у њему“ – од положај, назива, првог помена, до биљног и животињског света који се може наћи даје основне податке о Милатовићима.Следи одељк „Порекло рода“ у коме сазнајемо о староседеоцима о презимену и кумовима, надимцима, пописима из XIX века. Следи поглавље „Родослов“ Родословне таблице су сачинили заједно Дејан и Ратко Вукићевић, а графичку шему породичног стабла на крају књиге урадио је Драган И. Вукићевић. Следи поглавље „Живео живот“- о устаницима и ратницима кроз два бурна века,  о цркви и школи коју су похађали. У одељку о говору и језику аутори су дали и попис карактеристичних речи које се користе у драгачевском крају. Следеће веће поглавље је „Познате личности“,  од устаничког добошара, свештеника, привредника, дипломате, до првог доктора наука, Марије Вукићевић која је докторске студије ( из области механике флуида и њене примене у развоју нових медицинских уређаја) завршила на Универзитету у Трсту. Аутори су забележили и записе на надгробницима- епитафе који представљају историјски извор првог реда за све истраживаче прошлости.

 

„ Има гробаља – али нема гробова. Све је зарасло у траву и шибље... Време и немар као и одсељавање учинили су своје. Тако одоше наши преци под земљу и шипражје... Некима се више ни имена не сећамо. Ни задушнице нису више као некада.Данас на на гробља излазе само појединци –реда ради. Да се мртви сасвим не забораве.Углавном старији. Некада су излазиле целе породице, са децом.Паљене су свеће за све мртве и помињана њихова имена. Деца су тако памтила ко су им били преци. На гробљима су држани и парастоси Поповима су даване на читање мале укоричене књижице ЧИТУЉЕ, у које је свака кућа уписивала своје покојнике. Из њих се читало на гробљу, али и о крсној слави. Чуване су крај икона, као светиња. Тако се чувала историја и традиција. Тих читуља више нема па нема више ни наших предака. Данас се понашамо као да пре нас није никога ни  било.Само смо ми важни?! Зато је писање оваквих књига веома значајно. Оне су, као и ова, златни ковчежићи у којима се чувају најдрагоценији подаци о некој фамилији и читавом селу. У овој се чувају историја, традиција, обичаји –рађања и умирања, ратовања за слободу многих Вукићевића. Она говори о плејади значајних личности из ове фамилије и села Милатовића.

Свеће на гробовима сагоре, обновљени и нови споменици дотрају. Али, књига остаје. Она је вечна. Преноси се са колена на колено. Како стари, постаје све значајнија. Познато је да се у историји памте само они народи који су иза себе оставили писане трагове: Египћани, Грци, Римљани, Персијанци..Шта знамо данас о Трачанима, Хазарима., Скитима?...“ Део из говора рецензента Нике Николе Стојића, једног од оснивача Сабора трубача у Гучи, дугогодишњег директора Дома културе у Гучи,  и добитника Вукове награде.      

           Причу о настанку књиге и договору да се књига штампа изнео је Ратко Вукићевић, други рецензент, истакнути привредник чијом је заслугом ова књига стигла у руке читалаца цитирам “као духовни споменик рода коме припада“ Господин Вукићевић је председник групације „Плодови Србије“ од како је она основана 2010, добитник је Капетан Мишине медаље за пројекат производње семенског кромпира, који је делом финансирал и Влада Холандије.

Аутори – Радован М. Маринковић, рођен је у Придворици код Чачка 1936. Основношколско образовање стекао је у Горачићима а гимназијско у Чачку. Српски језик и књижевност студирао је на Београдском универзитету. Радио је у Основној школи у Горачићима (1959- 1968) а потом у „Чачанском гласу“,  дописник из Драгачева, уредник културне рубрике, репортер, коментатор, заменик главног и одговорног уредника (1968-2000). Сарадник је бројних листова и часописа, календара, лексикона, уредник више едиција, рецензент књига , учесник на научним скуповима. Као аутор и коаутор потписује 130 књига. Заступљен је у неколико песничких антологија и лексикона познатих личности. Библиографија његових радова надмашује 1.500 јединица. Превођен је на словеначки, руски и турски језик.Маринковић је члан Удружења књижевника Србије, Удружења новинара Србије, Вукове задужбине и Одбора за проучавање села Српске академије наука и уметности. Добитник је престижних награда, међу којима су општине Лучани, града Чачака, Удружења новинара Србије и Повеље за животно дело Удружења књижевника Србије.

           Други аутор, Дејан Вукићевић рођен је 1965. у Чачку, отац му је Радивоје, рођени Милатовчанин а мајка Војка од Чупића у Сивцу (колонизовани у октобру 1945 из Црне Горе у Војводину). Основно и средњошколско образовање стекао је у Чачку а студије је завршио на Технолошко-металурском факултету Универзитета у Београду. Радио је у фирми „Илијак“, потом као професор Техничке школе у Чачку. Једно време је био руководилац производње Београдске индустрије пива у Чачку. Од октобра 2008, запослен је у Компанији „Слобода“ у Чачку. Аутор је два објављена стручна рада; Водени ресурси слива Велике Мораве и њихово коришћење, (Крушевац, 2000) и Карактеристике отпадних вода Фабрике пива – БИП, Чачак, 2003. Порекло и родослов Вукићевића проучава већ десет година.

У јавном приказивању књиге Вукићевићи у Милатовићима, поред аутора и  рецензената, учествовали су и фрулаши: Слободан Ковачевић,  Слободан Вукићевић и Милан Миливојчевић. Делове из књиге читао је  ученик чачанске гимназије Игор Топаловић.