Реч на отварању изложбе "Од устанка до устава"

Поштоване колегинице и колеге, даме и господо,

Димитрије Мита Петровић, чиновник Министарства финансија Краљевине Србије,   није познат само по томе што је био отац надалеко чувене сликарке Надежде Петровић- која је рођена овде у Чачку 1873. и која је трагично преминула тачно пре сто година као медицинска сестра у ваљевској болници, нити је познат као отац, ништа мање, знаменитог књижевника Растка Петровића, него је Мита Петровић упамћен и као страствени сакупљач и приређивач изворне грађе. У време када у Србији није било уређене архивске службе, која је да подсетим, успостављена и озакоњена тек 1900. године, нетрагом су нестајала и пропадала многа документа. Прича о пропадању архивалија у Србији у 19. веку је посебно поглавље у националној историји. Прота Матија у својим мемоарима вели да су документа у време слома Првог српског устанка 1813. у бурадима преношена у Аустрији, многа су намерна уништавана како не би пала Турцима у руке, нека су закопавана и тако заувек пропадала, док су у мирнодопским временима нека документа су небригом службеника немарно измештана у подруме и таване, та својеврсна гробља  писаних трагова наше прошлости. Дакле, у тим приликама, када о архивском благу нико није водио рачуна, појавио се Мита Петровић, да нагласимо, чиновник, који је почео да прикупља стара документа и ствара збирку, која је данас једна од најзначајних архивских збирки Архива Србије. Збирка је састављена претежно од докумената установа устаничке Србије и Кнежевине Србије и она је комплементарна са осталим фондовима која се чувају у Архиву Србије (Кнежевом канцеларијом, Држвним саветом, Судом општенародним српским…). Према Петровићевој жељи Збирка је приликом откупа 1911. године, названа његовим именом.

Изложба је настала сарадњom Међуопштинског историјског архива у Чачку, Народног музеја из Чачкa и Архива Србије из Београда.

Изложба је документарни калеидоскоп историје Србије од 1779. до 1835. године. То кажемо, јер је најстарији изложени документ мурасела (порука) извесног Ахмеда, кадије рудничке нахије из 1779. године, а међу последњим изложеним документима у хронолошком низу је штамапани примерак Сретењског устава из 1835. године. Пажљивим одабиром докумената аутори изложбе као да су желели да нам јасно прикажу бурну полувековну историју Србије, од краја 18. века до средине тридестих година 19. века, и да укажу, не само на богатство Збирке Мите Петровића, већ и на време у којем је Србија прешла пут од османске провинције до кнежевине с високим степеном аутономије.

Вашој пажњи препоручио бих Карађорђеву Прокламацију од 23. јуна 1812. године коју је са Рудника упутио српском народу и којом га позива да се спреми и истраје у борби против Турака. Препручујем пажњи и бујурулдију–наредбу Сулејман-паше,  београдског везира, од 26. јуна 1814. којом је Милош Обреновић постављен за баш-кнеза  Крагујевачке, Рудничке и Чачанске нахије.  Занимљив је списак цркава у Србији из 1833. саграђених по одобрењу кнеза Милоша. Ништа мању пажњу не завређује ни Сретењски устав из 1835. године, српски Habeas corpus аct о којем се у широј јавности тек последњих година више пише и говори.

Уверен сам да ће посетиоци ове јединствене изложбе осетити дах прошлих времена. 

На крају, захвалан сам госпођи Лели Павловић, директорки МИА у Чачку која ми је указала част да могу вечерас да изговорим да изложбу  проглашавам  отвореном.