Уз благослов Његовог Преосвештенства, епископа жичког господина Јустина, обележен је важан датум из прошлости чачанског краја – два века од подизања Хаџи Проданове буне: Свечаном академијом у Великој сали Дома културе у Чачку (26. септембра 2014); Светом Литургијом у манастиру Благовештење, коју је служио владика Јустин са свештенством, и Духовном академијом у порти цркве, у којој су учествовали и ученици Основне школе „Свети ђакон Авакум“, на Крстовдан 27. септембра 2014.

Организациони одбор (Александар Дачић, Драгојло Јеротијевић, Делфина Рајић, Лела Павловић, Милан Тановић, Радомир Крушчић, Андрија Миликић, Милан Тодорић, Милоје Вујовић, Далиборка Тодоровић, Славица Драгутиновић, Борко Јовановић, Милисав Павловић и Ранко Симовић) на чијем се челу налазио градоначелник Чачка мр Војислав Илић, одлучио је да се штампају: књига др Животе Марковића Војвода Хаџи Продан Глигријевић, часопис ОШ „Свети ђакон Авакум“ Трнавска ружа; сними тринаестоминутни филм 200 лета Хаџи Проданове буне; поправи звоник, очисти споменик, рад академског вајара Лепосаве Милошевић који је постављен 1989. када је обележавана 175-годишњице буне.

У оквиру свечане академије у Дому културе премијерно је приказан филм, и пригодан програм – благослов је дао старешина чачанске цркве Иван Пауновић, обратио се градоначелник Чачка мр Војислав Илић и Лела Павловић у име Организационог одбора; присутни су били: председник Скупштине града Вељко Неговановић, начелник Моравичког управног округа Дарко Домановић, главна уредница Чачанског гласа Гордана Домановић, потпуковник Радовановић, др Ранко Симовић, чланови Организационог одбора, народни посланик др Александар Радојевић, свештеници Милорад Ђорем из Мрчајеваца, Милан Тодорић из Трнаве, свештеници цркве Вазнесењске из Чачка, одборници, директори јавних предузећа и установа.

Мештани Трнаве су се добровољно прикључили сређивању прилаза, околине и порте манастира Благовештења са представницима јавних предузећа Градског зеленила, Градца, тако да су Трнавци могли да организују народно саборовање на Крстовдан 27. септембра. У организацији обе академије: у Чачку и Трнави учествовале су установе: Дом културе, Народни Музеј, Историјски архив и Хор Вазнесењски из Чачка. Водитељи: професор Слободан Николић и Саша Јаковљевић, глумци: Владе Јоцовић и Милош Јаџић, гуслари: Марко Шћепановић и Чедо Ћурчић, здравичар Вукојица Сандић, учествовали су у реализацији предвиђеног програма. Значајно је напоменути да су директор, професори и ученици Основне школе „Свети ђакон Авакум“– од 22. до 25. септембра организовали: изложбу радова, хорску секцију, квиз знања, промоцију књиге, драмски приказ дела текста романа Неимари Косте Петровића(приредила професор Мила Мутавџић) који је изведен и у оквиру Духовне академије 27. септембра 2014. У улози домаћина су били: месни парох Милан Тодорић чланови Организационог одбора и његов председник градоначелник Чачка мр Војислав Илић, председник МЗ Трнава Андрија Миликић, директор школе Свети ђакон Авакум Милоје Вујовић. Међу гостима: Његово Преосвештенство епископ жички господин Јустин, игумани: Студенице – Тихон, Стјеника – Пајсије, Јежевице – Герман, архимандрит Јован Радосављевић, старешина цркве Вазнесењске Иван Пауновић, намесник протојереј Саша Јоловић, министар у Влади Републике Србије Велимир Илић, начелник Моравичког управног округа Дарко Домановић, народни посланици: Мирјана Ђоковић, Велимир Станојевић, представник Војске Србије потпуковник господин Радовановић.

Генерације које добијају могућност да обележавају значајне датуме из прошлости имају велику одговорност и обавезу да подсете и пренесу следећим нараштајима, да годишњице нису само бројке него живи докази народног трајања и слободарског духа који се не сме заборављати, јер је историја круг који нема крај.

Три пута су Срби због терора и зулума, на почетку XIX века ратовали са Турцима, 1804, 1814. и 1815. На челу Првог устанка био је вожд Карађорђе који је победама у рату, подигао, ослободио и повезао Србе у, и изван Београдског пашалука, са својим саборцима створио је новововековну српску државу која је у први мах, трајала девет година и показала свима, да су Срби државотворни народ. Подржаван од Руса није прихватио одредбе Ичковог, нити Осму тачку Букурешког мира, иза које је стајала велика покровитељица. Вођа Другог устанка био је књаз Милош Обреновић, повео је Србе у рат који је кратко трајао, од априла до новембра 1815. Остварио је свој дугогодишњи сан, да завлада мир, који ће сачувати народ од пропасти. Дуго су одредбе Ичковог мира биле његово основно полазиште у преговорима са Портом, који су постепено довели до аутономне српске кнежевине. Између двојице кумова – вожда и књаза, Србија је имала и трећег вођу- хаџију из Старог Влаха који је ратовао од 1805- када се устанак проширио изван Београдског пашалука. У делу Старог Влаха који је припадао Карађорђевој Србији биле су три кнежине – Кол-даићка, Моравичка и Старовлашка. Хаџи Продан је био на челу Кол-даићке нахије, источно од реке Моравице са седиштем у Рашчићима. Поставио га је вожд 1806, а Скупштина народних старешина у Београду му је потврдила војводско звање 1811. Бранио је границу и организовао устаничку власт.

У Чачку се током јула и августа 1814. појавила куга, због које се народ склонио у манастир Стјеник. У исто време муселим чачански, Латиф ага сместио се у манастир трнавски, Благовештење, где је Хаџи Продан био са својом породицом. До сукоба између Латиф-агиних момака, с једне и Хаџи Продановог брата Мијаила и игумана Пајсија с друге стране, дошло је у манастиру Благовештење. Покушај побуњеника да на своју страну придобију Милоша Обреновића, кога је везир јуна месеца 1814. поставио за баш кнеза три нахије (крагујевачке, пожешке и рудничке) није успео.

На побуњенике је са свих страна кренула турска војска – од Београда Имшир – паша, из рудничког краја Ашин – бег, од Крагујевца и Карановца један од Карафејзиних крџалија и Латиф – ага. У Драгачево је стигао башибозлук новопазарског Адем – паше с којим је Хаџи Продан ратовао у току Првог устанка. Стигавши у Чачак, Ашин – бег остане да сачека пашину војску. Милоша Обреновића мобилисаним Србима из рудничког краја и турским заповедником Ћор – Зуком који је предводио Турке, одреди да иду у Трнаву и на планину Јелицу ради гушења буне.

У међувремену Хаџи Продан се са главнином своје војске повукао у Небош, врх на планини Јелици. Судећи по неким подацима, побуњеничка војска није била велика. Држање кнеза Милоша и једног броја српских кнезова обесхрабрило је и самог вођу побуњеника Хаџи Продана.

Изненада нападнута, побуњеничка војска није се могла одржати. Већина устаника се повукла у шуме планине Јелице и упутила се у групама и појединачно на разне стране. Вођ буне је успео да умакне гониоцима и са својим момцима и браћом побегне преко Мораве у Рудничку нахију.

Турска војска и крџалије кретали су се свуда по терену и свирепо се светили учесницима буне и народу. Отпочеле су тешке репресалије: убиства, хапшења, одвођење у робље, пљачка имовине по селима ове нахије, посебно у Драгачеву и трнавским селима. Нешто касније од Трнаве и Драгачева побунили су се Гружа и Лепеница у Крагујевачкој и Левач и Темнић у Јагодинској нахији. Кад је Хаџи Продан напустио Драгачево, буна се разбуктала у овим двема нахијама. Овде је трајала око месец дана са већим бројем учесника и јачим интензитетом.

Турци су искористили Хаџи Проданову буну да заведу страховит терор у Србији, посебно у побуњеним крајевима. Према проти Матији Ненадовићу, до почетка јануара 1815. године у Драгачеву је посечено или на дуги начин убијено 60 људи, у Чачку 78, у Крагујевцу 86, а у Београду су посечене 173 српске главе. Међу побијеним било је на гласу старих војвода и старешина из Првог устанка, духовника и других виђенијих Срба: Станоје Главаш, Милија Здравковић, Стеван Јаковљевић, поп Симо Сјеничанин, игуман Пајсије Ристовић, ђакон Авакум…

Многе виђеније устаничке и српске старешине довели су пред Стамбол – капију у Београду, (налазила се између споменика Кнезу Михајлу и Народног позоришта, Срби су је из темеља срушили) где су у највећим мукама издахнули на оштром кољу. Игумана Пајсија и још 36 људи, набили су живе на коље. Један од његових најближих сарадника ђакон Авакум својим јуначким држањем на губилишту задивио је и непријатеља, па су му, уместо да га живог набијају на колац, најпре ханџаром пробили срце, па мртвог на колац ставили. Велики број свезаних Срба страдао је на путу за Београд. У побуњеним крајевима, од Драгачева до Темнића, после Хаџи Проданове буне страдања су била тежа од оних после слома Првог устанка, а турска свирепост превазишла дахијску пред устанак.

У таквим околностима и због вероломности Сулејман – паше, поколебале су се и оне старешине и друге виђеније личности који су се, уз Милоша Обреновића, залагали за помирљивију политику. Сазревало је сазнање да је политика „условног служења Турцима“ претрпела неуспех. Увиђало се да је нужно бранити се од Турака што ће доћи до изражаја подизањем Другог српског устанка 1815. године.

О Хаџи Продану се зна да је из Земуна, пребачен у Петроварадин, затим премештен у Мохач, а касније по одобрењу Метерниха и за Русију. Стално инсистирање Порте да буде изручен турским властима, приморало је аустријске власти да протуре причу да је умро. Следеће сазнање долази нам из румунских извора, да је као капетан Хаџи Продан активно учествовао у устанку у Влашкој 1821. Услед пораза устаника, отишао је у Бесарабију. Ускоро је и умро у Хотину (Бесарабија), на обали Дњестра, 1826. године.

Полазећи од става да је буна била наставак устаничке борбе и континуитет српске револуције 1804 – 1815, па је представљала. несумњиво. значајан историјски догађај. Хаџи Продан, као угледни хаџија и старовлашки војвода, био је најзначајнија личност на њеном челу. То се видело и по томе што су Турци обећали амнестију за све, изузимајући Хаџи Продана, и што су по његовом преласку преко Саве од аустријских власти тражили да га изруче. Осим тога, Хаџи Продан је у тим бурним временима својим животом и активношћу повезао Стари Влах – сјенички и моравички крај, са Драгачевом, Чачком и Шумадијом. Још једна веома важна спона са свим Србима је у сазнању да је предводио буну која је једина подарила народу два свеца – предобна мученика ђакона Авакума и игумана Пајсија који се славе 17/30. децембра.