Изложба Међуопштинског историјског архива “Чачани у Великом рату. Војевали на фронту, избеглиштву, логору, окупираној домовини 1914-1918″.постављена на отвореном (простор Градског трга) једна је у низу изложби о Првом светском рату. На тридесет форекса налази се 185 докумената и фотографија, у временском интервалу од 1914. до 1934. од окупираног града до Солунског ратишта, Туниса, Женеве, Француске, логора…
После тројног напада на Србију Аустроугарске, Немачке и Бугарске војске, губитка Београда 9. октобра 1915 , долази до повлачења и евакуације Српске војске и народа. Чачак је постао „прибежиште неутралних дипломата, акредитованих на српском двору. Дотична господа су доспели овде 17. октобра (1915). Међутим, нису остали дуго: румунски изасланик је заобишао бугарску војску аутомобилом ка Солуну. Почетком новембра, када су наше (аустро-немачке) трупе већ биле овде, одвезао се и остатак: министар Александропулос, хеленски изасланик, истакнути старији господин са својом госпођом, секретаром и двојицом грчких војних лекара који су до тада служили у српској војсци. Затим, амерички конзул; он је желео једног Србина да поведе са собом као свог наводног секретара, али му то није успело. Румунски конзул је под заштитом своје заставе остао овде и добио је почасног стражара испред куће. Један новосадски адвокат који је био овде издејствовао је кроз градске приходе његову слободу. Војска је дипломатама обезбедила возила, војну пратњу и побринула се за смештај током пута….“ забележио је аусторугарски војник и књижевник Шандор Фридрих Розенфелд, познатији као Рода Рода, дошао је у Чачак новембра 1915.
Јединице Ужичког одреда Српске војске које су се 31. октобра 1915. повлачиле ка десној обали Западне Мораве, јужно од Чачка, 1-2. новембра кренуле су ка Краљеву. Чачак је изгубљен без већих сукоба, што је изненадило команданта Прве армије Живојина Мишића, јер су били припремани манерви за одбрану Чачка као важног места на мапи повлачења војске и народа. Српски војници су одлазећи из града, дигли у ваздух мост преко Мораве. Аустроугарска 10. бригада је 1. новембра прва ушла у град и обезбедила прелаз преко моста за трупе аустроугарске 20. бригаде генерала Сорсића. Десет дана касније, 11. новембра 1915. председник општине чачанске Јован Михаиловић, интерниран је у логор. Вратио се 1918. и поново постављен за првог човека града, који је заједно са окупљеним народом дочекао војводу Степу 28. октобра 1918. Од 19. октобра/1. новембра 1915. до 12/ 25. октобра 1918. Чачак је био окупиран град. Царско-краљевска Врховна команда је 1. јануара 1916, издала наредбу о образовању Војног генералног гувернмана у Србији. Округ Чачак је 1916. био подељен на срезове: Чачак, Краљево, Гучу , Ивањицу и Ушће.
Експонати изложбе су документа и фотографије чачанског архива и скенирана документа из приватних породичних збирки Вучетић и Цвијовић. Међу експонатима посебно се истиче збирка фотографија војног свештеника Ристе Шуковића, које су штампане у Сарајеву, у издању Јакоба Карбона.
Међу изложеним експонатима издвајамо:
- Фотографију Ристе Шуковића, војног свештеника, која је снимљена у дворишту зграде Старог начелства, имам Мехмед Хашимић закљиње на верност припаднике српске војске Х пука, исламске вероисповести.
- Дописницу пуковника Милована Плазине са Дрине, који извештава свог друга, да су на обалама реке распоређене супарничке војске. Аустријанци су држали шест српских општина у околини Шапца а српске трупе 16 општина преко Дрине. 26. октобра 1914. (Приватна архива породице Вучићевић)
- Запис чачанског проте Сретена Михаиловића о догађају који се десио у дворишту Старог начелства, стрељањe тројице српских војника (којима је суђено због побуне сељака у околини Студенице, када је погинуло неколико аустријских војника, спроведени су у седиште округа ). У кругу зграде Окружне команде (зраде Начелства ) била су подигнута вешала, затвор је био у конаку господара Јована Обреновића. Обешени су: Радисав Бачкуља, Милош Божић и Милош Живковић 1/14. фебруара 1916.
- Запис о Чачку, Шандора Фридриха Розенфелда, аустроугарског официра и књижевника, познатијег као Рода Рода „..Пре Чачка наишли смо на велике зграде касарни и школа, сада (пољских) болница Све у Србији, је већ годину дана у функцији пољске болнице. Зато и нема наставе… Чачак заиста има красан изглед. Он је чак симпатична варошица од 6.000 становника, главно среско место унутар Шумадијске дивизије… Наши официри су добро смештени и осећају се као код куће. Многи од њих говоре чак српски и службовали су у Босни или Хрватској, тако да се не морају много чудити..“.
У сећањима Јелене Лозанић – Фронтингхам, налази се и опис послератног Чачка „….Постигли смо следеће отворили смо наш главни дечји дом у Чачку. Дом се налазио у једној касарни. У Лазаревцу смо узели у закуп једну механу и претворили у нешто мање склониште за децу …..Чачак ми је остао у живој успомени. Пун је малих дућана, воловских кола, сељака из оближњих села а улице у мирису катрана, стоке, свеже испеченог хлеба и лепиња. Народ на улицама већ једе лепиње с оним нашим неупоредивим кајмаком. Пијаца пуна сира, масла, купуса, паприка, патлиџана, воћа и узрелог кукуруза. Такође ћу се увек сећати предусретљивости и гостопримства грађана Чачка, како према мени лично тако и према свима члановима наше Мисије. Они су у свакој прилици били готови да нам се нађу при руци. Велика војна касарна у близини града била је пуна прљавштине коју је непријатељ оставио за собом. Од силних бува у собе се није могло ући. Али, све се то очистило, опрало, дезинфиковало и уредило као чаробним штапићем, после чега смо се и ми ту сместили. Оног дана када се појавио први октобарски снег по околним брдим , тог тако значајног дана стигао је први воз из Трста са многим сандуцима из Америке. Ти су сандуци били пуни рубља, одела, обуће, ћебади, хране, кондезованог млека, лекова, болничког материјала….. Сећам се посета окружном начелнику у Чачку г.Симићу, шармантном и отменом господину, који је увек био готов да нам изађе у сусрет без икаквог устезања….Сетих се тада, и Пруди Левит, лепе, шик девојке њеног неуморног рада коме сам се искрено дивила. Она је давала утисак да је само за провод и угодан живот. Овде се, међутим, потпуно пренела у наш рад за помоћ деци, деци једне стране земље, не знајући чак ни језик те земље и све то под тако тешким околностима. Прође ми кроз сећање и вредна, душевна и добра мис Виљамс управитељка Дома у Чачку, као и многе друге чланице наше Мисије, које су дошле као болничарке, учитељице, помоћнице“. (Јелена Лозанић Фронтингхам, Добротворна мисија за Србиј у I светском рату,писма из Америке и Канаде 1915-1920)
Изложба је отворена до петка 25. јануара 2019.