На дан 22. априла 1948. основано је Архивско средиште у Чачку, прва архивска установа за срезове: драгачевски, жички, љишки, љубићко–трнавски, моравички, студенички, таковски и за територију градских народних одбора срезова: Чачка и Краљева. Први руководилац Установе била је Маргита Радовић, професор и први директор Женске чачанске гимназије. Она је била први и једини запослени са канцеларијом у библиотеци Чачанске гимназије, помоћ јој је стизала од архивских повереника, који су већином били просветни радници који су јој слали извештаје са терена.
За 72 године постојања у Установи радило је укупно 45 запослених у које смо убројали и 16 садашњих (болдирани).
Запослени у Архиву од 1948. до 2020: Маргита Радовић, Софија Топаловић, Зорка Блажевић, Радомир Станић, Драга Радосављевић, Милутин Јаковљевић, Лепосава Пантелић, Милка Милосављевић, Милун Ковачевић, Драгољуб Станковић, Милица Пауновић, Вук Петронијевић, Драгољуб Суботић, Драгица Крговић, Младен Стефановић, Миланка Савковић, Миљана Лучић, Владимир Ранђеловић, Драгиша Пешић, Витомир Василић, Радош Маџаревић, Бранка Пешић, Миленија Стевановић, Срђан Петровић, Мирослав Лазовић, Биљана Пешић, Душанка Гавран, Љиљана Николић, Никола Баковић, Зоран Милошевић, Јелена Каличанин, Зоран Маринковић, Зорица Матијевић, Снежана Лазовић, Лела Павловић, Миломирка Аџић, Јасминка Кнежевић, Горан Давидовић, Оливера Милосављевић, Радосава Плавшић, Душица Ружичић, Марија (Танасковић) Крњајић, Гордана Драгићевић, Мирослав Пурић и Саво Ковачевић.
НЕ ЗАБОРАВИМО: Не само споменици културе већ и архиве српског народа расуте су по свету. Можда је дошло неко модерно доба када национални идентитет представља непотребан терет кога се ваља ослободити. Често се чуло питање: ко ће још да плаћа чување старих хартија у дигиталном времену? Одговор смо добили усвајањем Закона о архивској грађи и архивској делатности јануара 2020: документа за трајно чување морају бити у оригиналу у папирном облику.
Aрхиви су места која су прикупила памћења правних лица и појединаца, од управе, преко привреде, образовања, културе, спорта, што нам увелико помаже не само да проучавамо прошлост него и да под њеним утицајем предвидимо донекле будућност. Међутим, шта се дешавало пре организовања архивске мреже у Србији, од времена српске револуције, тачније почетка стварања нововековне Србије, да ли је свест српских вођа и народа схватала значај оригиналних докумената у чијем стварању су и сами учествовали?
Како се поступало са документима у чачанском крају сведочи писмо наставника цртања Чачанске гимназије, Димитрија Мите Петровића, из 1874. у коме наводи да је папир којим му је бакалин увио купљени сир на пијаци био документ из Другог српског устанка, упућен Милошу Обреновићу. Отишавши код секретара у Начелство чачанско, добио је одговор да је таван пун старог папира који служитељи користе за потпалу. То сазнање га је навело да почне прикупљање вредних докумената, јер држава још није схватала њихов значај.[1]
О ратовима и разарањима, уз које иде и намерно уништавање и крађа докумената не морамо ни говорити. Међутим, стање се није променило ни после ратних недаћа. У масовној свеобухватној акцији прикупљања сировина, остаће упамћена наредба из 1945 – да се архивска грађа Начелства округа чачанског преда Фабрици хартије, на уништење, тј. прераду. Послано је пет вагона грађе фонда Начелства округа чачанског, Првостепеног суда Чачак, документа из периода XIX и прве две деценије XX века.[2]
Подстакнуто оваквим развојем догађаја, а на основу Наредбе владе ФНРЈ о привременом обезбеђењу архива.[3] Министарство просвете НР Србије упутило је допис свим среским (градским) народним одборима, априла 1948, да изврше попис и утврде какво је стање архивске грађе, као и да о свему обавесте Државну архиву у Београду.[4] У Србији је 22. априла 1948. установљено 16 архивских средишта, међу којима је и Архивско средиште у Чачку. Министарство просвете НР Србије 24. априла исте године поставило је за руководиоца средишта, професора Женске гимназије у Чачку Маргиту Радовић, и одредило месечни хонорар од 1000 динара. [5] Од 1948. до 1955, подручје деловања средишта обухватало је срезове: драгачевски, жички, љишки, љубићко-трнавски, моравички, студенички, таковски и територију градских народних одбора срезова: Чачка и Краљева.
Стручну контролу рада средишта вршила је Државна архива НР Србије. Пописивање архиве на терену био је мукотрпан посао, јер архивски повереници, професори по струци, нису били заинтересовани за додатни посао (изузев Драгомира Поповића). Први семинар на овом подручју посвећен стручном оспособљавању архивских повереника одржан је 18. октобра 1954.
Архивско средиште финансирано је од стране оснивача, Народног одбора градске општине Чачак, до 31. децембра 1956, када је основан Народни одбор среза Чачак, који преузима права и обавезе оснивача, до укидања 31. децембра 1962, када су оснивачка права пренета на новоформирани Народни одбор среза Краљево. Годину дана касније 30. децембра 1963, Скупштина среза Краљево, донела је одлуку о преносу права дужности оснивача на општину Чачак.
Руководилац средишта, месечно подносио је извештај о раду Министарству просвете НР Србије преко Градског народног одбора. За 1949. Маргита Радовић је јавила да су преузете прве архиве: Женске подружине и Женске занатске школе (1890-1948) и Помоћне женске секције ФИДАК-а из Чачка (1927-1940). У току 1950. године Архивско средиште преузело је: архиву чачанских еснафа (1838-1910),[6] део Чесменог фонда из 1904; лични фонд трговца Јанка Ерића (1873-1912), део архиве Градског поглаварства у Чачку (1922-1944); Заједнице дома и ученика при Гимназији у Чачку (1922-1946) и архиве Суда општине атеничке – Атеница (1861-1930). Грубо су сређене архиве Градског поглаварства и Суда општине атеничке. Прикупљен је и један број књига и уџбеника, листова и часописа, с крајa XIX и почетка XX века: „Трговински гласник“ из 1902; „Самоуправа“ из 1923, „Витез“, „Службени лист Краљевине Југославије.[7]
Општи Закон о државним архивима из 1950. због нерешених просторних, материјалних и кадровских проблема, није давао могућност да Архивско средиште у Чачку прерасте у установу, те је оснивањем Градске државне архиве у Титовом Ужицу (17. октобар 1951) потпало је под његову надлежност, до оснивања Градске државне архиве у Чачку 1955.[8] Врховни надзор над свим државним архивима имао је Министар за науку и културу НР Србије.
Први управник, Маргита, потиче из чувене породице Радовић. Рођена је 10/22. новембра 1895. године у селу Вранићи.[9] Основну школу и ниже разреде Гимназије завршила је у Чачку, више разреде Гимназије и Философски факултет, наставила је у Београду.[10] По завршетку студија вратила се у Чачак и у Гимназији започела своје тридесетогодишње службовање.[11] Од децембра 1944. до августа 1945. године, била на месту првог директора послератне Женске гимназије у Чачку. Поново је постављена за директора у новембру 1948. и на том месту остала до пензионисања, 24. септембра 1953.
Водила је послератни Савет за просвету и културу НОО Чачак.[12] Као активан друштвено-политички радник бирана је за делегата на Четвртом конгресу Народног фронта Југославије. Оснивач је Историјског архива и иницијатор оснивања Народног музеја у Чачку (1953). Њен рад и труд награђен је Орденом рада III реда.[13]
Била је на месту в.д. управника Архивског средишта од његовог оснивања, тачније, постављена је два дана касније 24. априла 1948, па све до 31. марта 1959. године када је због болести дала отказ. Преминула је 26. новембра 1959. у Чачанској болници. Сахрањена је на Чачанском гробљу у породичној гробници Радовић.
Маргита је успела да средиште 1955. прерасте у Градски архив који 1956. мења назив у Историјски архив. Последња промена назива је извршена половином 1977. Међуопштински историјски архив за општине Чачак, Горњи Милановац и Лучани, чији су оснивачи општине у којима Установа има надлежност.[14] Оснивачи су се договорили да Архив финансирају сразмерно обиму послова које обављају на њиховим подручјима. Временом је финансирање Архива све више падало на терет буџета Скупштине општине Чачак.
Двадесетогодишњи јубилеј Архив је прославио 1968. добијањем Октобарске награде Чачка, и пресељењем у део зграде Старог начелства, у коме се и данас налази..
Средином 1992. Министарство културе Републике Србије започело је финансирање зарада свих запослених у архивима у Србији, а општине да покрију материјалне трошкове који настају реализацијом програмских задатака. Сав терет финансирања делатности Архива пао је на општину Чачак.[15] Од 2003. Министарство културе и медија пребацује финансирање архива на општинску, односно градску власт.[16] Тачније, све три скупштине општине донеле су истоветну Одлуку о организовању Установе „Међуопштински историјски архив за општине Чачак, Горњи Милановац и Лучани“ [17] у складу са одредбама Уговора о регулисању међусобних права, обавеза и одговорности оснивача, који су општине Чачак, Горњи Милановац и Лучани закључиле 12. априла 2007. године у Чачку, на основу, на основу кога се финансирање врши на следећи начин: 70% из буџета града Чачка, 20% из буџета Општине Горњи Милановац и 10% из буџета Општине Лучани.
Исте године донет је и усвојен нови Статут , чије су измене 2011. омогућиле последњи назив Установе: Међуопштински историјски архив за град Чачак и општине Горњи Милановац и Лучани.
НАЈНОВИЈИ ПОДАЦИ
У Архиву се чувају документа која датирају од 1813. до 2016, распоређена у 561 фонд, међу којима 18 фондова од изузетног значаја, док су 59 проглашени за културно добро од великог значаја. Остали фондови су заштићени као културно добро. Издавачка делатност Архива започела је 1965. До данас је објављено 150 наслова: монографија, хроника места, зборника са научних скупова, збирки архивске грађе, каталога изложби. Од 1984. штампано је 34 броја часописа Изворник и од 2002. објављено је 16 бројева часописа Стари српски архив.
Међуопштински историјски архив Чачак поставио је од 1955. до 2019. укупно 92 изложбе, како самостално тако и са другим архивима, културним, научним и образовним установама. Организује и међународне научне скупове: Коста Новаковић у радничком покрету Србије и Југославије (1986); Борбе са главнином немачке Армије „Е“ 1944. (1986); Српска револуција и обнова српске државности (2015) и Србија 1918. (2018).
За допринос у развоју архивистике, Архив у Чачку је добио највише признање из те области, награду „Даница Гавриловић“, 1988. и „Златну архиву“ из Фонда Александра Арнаутовића 2004, и 2019. За своју издавачку делатност два пута је добијао Награду из фонда Ђурђа И. Јеленића за издавачки подухват године у области архивистике и историје, и четири пута Награду Даница Марковић Градске библиотеке „Владислав Петковић Дис“(2006, 2009, 2012. и 2016) за издавачки подухват године.
Задатак да заштите и прикупе документа из свих области живота и рада како појединаца, тако и правних лица, преузели су на себе запослени архивисти. Научили су да је најобјективнији начин проматрања догађаја и њених учесника окренути лице прошлости а профил свету. Тако су архивисти причајући о другима причали о себи, огледајући се у огледалу истине и објекТивности успели су да сачувају аутобиографију о другима.
[1] Прикупљена документа Мите Петровића, постаће једна од највреднијих збирки Архива Србије.
[2] Витомир Василић, Архив у Чачку (1948-2003), Чачак, 2003, стр.18.
[3] Објављено у: Службени лист ФНРЈ од 27. марта 1948. бр. 25.
[4] МИАЧ, Историјски архив, К-1, (1948-1959), Бр. 24/48; Архиви у Србији, књ. 2, Београд 2000, стр. 46.
[5] Овај дан се дуго узимао као почетак рада Архивског средишта у Чачку.
[6] Фонд еснафа у свим архивима 1979. проглашен за културно добро од изузетног значаја, Сл гласник РС 1979/18.
[7] Витомир Василић, нав. дело стр. 30-31.
[8] Одлука Народног одбора Градске општине Чачак донета је 3. фебруара. Савет за просвету и културу НР Србије уз сагласност Државне архиве НРС и Друштва архивских радника потврдио је решење 22. априла исте године.
[9] Отац Михаило Радовић, учитељ, прота, посланик Народне Скупштине, судија Духовног суда. Брат Огњан оснивач катедре за германистику на Филолошком факултету у Београду. Син њеног старијег брата Угљеше, Душко Радовић, чувени дечји писац.
[10] Универзитет је и тада био у згради Капетан Мишиног здања које је бомбардовано 19. августа 1914. Настава је обновљена школске 1919/20. Сто година Филозофског факултета 1863-1963, Београд, 1963, стр. 88.
[11] Споменица чачанске реалне гимназије 1837-1937, Издање Заједнице дома и школе Чачанске гимназије, Чачак, 1938, стр, 258.
[12] Др Андрија Б. К. Стојковић, др Бранко В. Ковачевић, Чачанска гимназија 1837-1987, Чачак, 1987, стр. 405.
[13] Чачански глас, бр. 46, 1959, стр. 5.
[14] Ово фактичко стање потврђено је истоветним одлукама од стране СО Чачак (бр. 06-135/77 од 21. јуна 1977. године), СО Горњи Милановац (бр.6-06-94/77 од 6. јуна 1977. године) и СО Лучани (бр. 06-78/77 од 31. маја 1977. године).
[15] На основу Решења Министарства културе о утврђивању територија архива, општине плаћају материјалне трошкове.
[16] Полазећи од одредбе члана 2. тачке 7. Закона о буџетском систему из 2002.
[17] Скупштина општине Чачак усвојила је ову Одлуку 15. 9. 2006; Скупштина општине Горњи Милановац 26. 12. 2006; Скупштина општине Лучани 4. 8. 2006.