У току ослободилачких ратова српског народа, Драгачевци су, углавном били сврстани у Драгачевски батаљон Десетог пука из Чачка. Са овом јединицом учествовали су у борбама од почетка Првог балканског рата, све до коначног ослобођења 1918. године. Мање позната чињеница је да је у саставу овог пука постојао батаљон војника муслиманске вероисповести који се нарочито истакао у борбама за одбрану Београда 1915. године.

Многи Драгачевци су прошли трновит пут од 1912. до 1918. године, неки и годину дана касније. Умирали су на бојиштима  широм Балкана: Куманово, Бакарно гумно, Љум кула, Прилеп, Призрен, Брегалница, Мачковом камен, Причиновић, Лазаревац, Кајмакчалан… Умирали од глади и хладноће кроз Албанију, болести у Нишу, Приштини, Тирани, Драчу, Видо, Бизерти, Крфу. Неки који су били у Албанском одреду прешли су преко Албаније и по два пута. Заробљеници трунули у логорима Нежидер, Болдогасоњ, Неђмеђер, Маутхаузен, Јандриховице, Хајнрихсгрин, Ашах, Арад, Брау Нау, Ћустендил, али и у Алепу (данашња Сирија). У логоре интернирани и младићи пре пунолетства и жене, свештеници.

 Један од истакнутих интелектуалаца, родом из Вирова, Вучко Јоксимовић (1868 – 1916), професор математике, канонизован је 2017. године као један од Сурдуличких мученика, страдалих на југу Србије од бугарских окупатора.

Цивилно становништво је било изложено страховитом терору и однарођавању од краја 1915. године: забрањена употреба ћирилице, одузимане шајкаче и забрањено њихово ношење, пљачкана храна, бакарне посуде, дозвољено печење ракије само од комине грожђа и аптовине, реквирирано све што је потребно окупаторској војсци.

Од почетка окупације масовна вешања и стрељања цивила, али и рањеника који су се враћали кући на лечење: Роћевићи, Горачићи, Гуча, Милатовићи, Велес, Љута крушка, Каона, Властељице, Горњи и Доњи Дубац.

Са ратом су стизале и болештине које су косиле исцрпљено становништво, тифус и шпанска грозница који су затирали и читаве породице.

После рата једни су се враћали овенчани славом победника, за другима су се вијорили црни барјаци. Било породица које су дале и по петорицу синова (Радичевићи из Каоне: Павле, Марко, Милоје, Василије и Радош) на олтар отаџбине Србије. Слобода је била светиња. Међу најхрабријима је било и 37 овенчаних Карађорђевом звездом, највишим одликовањем. Један – Будимир Давидовић са две. Један је одбио да је прими (Јовица Пајовић из Каоне), једноме није додељена јер је био близак Апису и црнорукцима (Милош Павловић из Каоне), а за једнога се прича да је орден вратио после завођења Шестојануарске диктатуре (Илија Баралић из Горње Краварице).

Од 1912. до 1918. године страдало је 3.240 ратника из Драгачева. Број цивилних жртава није утврђен.