Промоција часописа Стари српски архив
Чачак, 17. мај 2013. године
(излагање: Дејан Јечменица)
Даме и господо, драги пријатељи, велика ми је част и неизмерно задовољство да са овог места могу да вам се обратим. Окупљени смо вечерас заједно око једног по много чему посебног часописа.
Име које носи часопис заправо је задатак наше историјске науке, односно њене гране, српске медиевистике. Реконструисати, сабрати и обновити стари српски архив. Задатак нимало лак и једноставан. Свима нам је познато да је највећи део наше средњовековне архивске грађе, бојим се заувек изгубљен. Довољно је поменути само дворске архиве, властеоске, затим архиве градова (изузев једног броја приморских комуна), тргова, манастира, који су нетрагом нестали. Сразмерно мањи, а по значају свакако не мали део наше средњовековне архивске грађе потекао са наведених места расут је на различитим странама (Дубровник, Света Гора, Хиландар, Београд, Будимпешта, Венеција итд). Опет, од тог малог дела оног што је сачувано, најзначајније место заузима дипломатичка грађа, извори који су по својој сазнајној и историјској вредности без премаца у историјској науци за епоху средњег века. При томе, зарад разумевања излагања, одмах на почетку ћу истаћи да треба разликовати појам дипломатија, који није потребно посебно да објашњавам, од појма дипломатика, што је помоћна историјска наука која се бави проучавањем повеља. Задатак часописа кога представљамо је да на критички научни начин обједини и презентује нашу сачувану средњовековну дипломатичку грађу.
Како и зашто је он настао, покушаћу у најкраћем да изложим. Као што је то још 2002. године приликом оснивања часописа истакао његов први уредник, професор Раде Михаљчић, победу критичке мисли у српској историографији која се догодила крајем ХIХ века „није пратио организован рад на прикупљању и објављивању извора“. Оно што се постигло, када је реч о дипломатичкој грађи, било је резултат пре свега „појединачних напора, индивидуалних прегнућа“.
Међу словенским народима дипломатички зборник први су објавили Пољаци још у XVIII веку, потом Руси првих деценија XIX века, док је хрватски Codex diplomaticus значајним делом био објављен пре Првог светског рата.
Када је реч о Србији, током XIX и XX века појавило више збирки српске дипломатичке грађе, али за све њих је карактеристично да су непотпуне, и да садрже одређене друге мањкавости. Истаћи ћу овом приликом само оне најзначајније збирке докумената:
Павле Карано Твртковић, Србскıи споменицы или старе рисовулъ, дипломе, повелъ, и сношенıя босански, сербски, херцеговачки, далматински и дубровачки кралъва, царева, банова, деспота, кнезова, войвода и властелина, Београд 1840.
Франц Миклошич, Monumenta Ѕerbica spectantia historiam Serbiae, Bosnae, Ragusii, Viennae 1858, репринт: Грац 1964, Београд 2006.
Медо Пуцић, Споменици србски I–II, Београд 1858, 1862, репринт: Београд 2007.
Константин Јиречек, Споменици српски, Споменик СКА 11 (1892), репринт: Београд 2007.
Стојан Новаковић, Законски споменици српских држава средњег века, Београд 1912, репринт: Београд 2005.
Љубомир Стојановић, Старе српске повеље и писма I–1, Београд – Сремски Карловци 1929; I–2 Београд – Сремски Карловци 1934, репринт: Београд 2006.
Сва ова досадашња, непотпуна издања старих српских исправа не представљају добру подлогу за Српски дипломатар, свеобухватну збирку српске средњовековне дипломатичке грађе.Пре овог подухвата неопходна је критичка обрада и издање сваке исправе понаособ, а ту је управо највећи значај Старог српског архива.
У међувремену, 2011. године, више од пола деценије од покретања пројекта у науци познатог као Српски дипломатар, под другачијим именом изашла је из штампе његова прва књига, која обухвата исправе до краја владе краља Милутина (1321). Остављајући научној критици да оцени вредност и остварене резултате које је донела ова публикација, напомињемо да је постојање тог пројекта утицало да оснивачи часописа Стари српски архив донесу начелну одлуку да се у њему критички објављују исправе издате након 1321. године, како не би дошло до преклапања научних активности.
Стари српски архивје стручни научни часопис у коме се по први пут систематски на модеран и критички начин објављује српска дипломатичка грађа (повеље, хрисовуље, простагме, писама, уговори, разрешнице рачуна) српских земаља у средњем веку. Часопис је основан 2002. године у Београду и штампа се једном годишње.
Публикација је подељена на две у основи несразмерне целине. Прву чини Дипломатичка грађа, и у њој се доносе издања исправа, док другу чине Прилози српском дипломатару. Ова рубрика намењена је радовима из помоћних историјских наука.
Критичко издање сваког појединачног документа који се објављује у часопису садржи:
– Кратак историјат исправе: време и место одлуке о правном чину и/или записивању правног чина; подаци ауктору и дестинатару; утврђивање да ли је исправа оригинал, копија, подаци о печату; врста и димензије материјала на којем је исправа писана; очуваност; место чувања документа и архивске сигнатуре.
– податке (библиографија) о ранијим издањима; битне разлике у односу на раније или ранија читања.
– текст исправе се доноси према утврђеним начелима од којих ћемо само нека овом приликом истаћи: Киноварна слова су велика и означавају почетак новог пасуса. Почетак новог пасуса понекад се означава крстом. У том случају такође се користи велико слово. Предлаже се употреба великих слова у складу са данас важећим правописом. Титле се обавезно остављају код бројева. Скраћенице написане са титлом разрешавају се у округлим заградама – ( ). Скраћенице написане без титли разрешавају се у четвртастим заградама – [ ]. Натписана слова спуштају се у ред без икаквих посебних ознака. Оштећене празнине разрешавају се у стреластим заградама – á ñ. Очигледне писарске грешке означавају се ускличником (!). У одређеним случајевима препоручује се коментар у напомени. Оригинална интерпункција замењује се савременом, при чему реченица треба да представља логичку целину.
– одмах иза издања исправе долази њен превод на савремени језик,
– у одељку дипломатичке особености документа, препоручено је задржавање само на оним дипломатичким аспектима исправе који представљају јединствена или ретка решења у односу на оно што се може сматрати уобичајеном праксом датог времена и поднебља.
– У рубрици Просопографски подацидоносе се биографије личности које се јављају у исправи изузимајући оне добро познате као што су владари, велики обласни господари и друге историјске личности највишег реда (нпр. краљ и цар Стефан Душан, кнез Лазар, Вук Бранковић, Стефан Вукчић Косача, Свети Сава…). Изузетак се може учинити уколико њихово помињање на неки начин расветљава слабије познате или спорне појединости њихове делатности, при чему се нагласак у објашњењу ставља управо на те појединости.
– У рубрици Важнији појмови и установе доносе се објашњења стручних термина (нпр. милост, удава, изам, мехоскубина, кефалија, логотет итд.) како би читалац могао да правилно разуме садржину исправе
– У рубрици Топографски подаци врши се убицирање топонима који се помињу у исправи, а по потреби се и приложе карта (нпр. за делове манастирских властелинстава, затим за реконструкцију граница на основу података које доноси исправа итд)
– обавезан снимак документа.
Када је реч о резултатима који су до сада постигнути, у протеклих једанаест година на страницама Старог српског архива штампано је укупно 175 прилога сарадникa. Од тога је 148 прилога било посвећено објављивању разне дипломатичке грађе. Десет пригодних текстова штампано је различитим поводима. У одељку Прилози српском дипломатару објављено је укупно 17 студија.
Две књиге биле су, као споменице, посвећене професорима Сими Ћирковићу и Милошу Благојевићу. Тужним поводом, девета књига Старог српског архива штампана је у спомен академику Сими Ћирковићу.
Током протеклих једанаест година у Старом српском архиву објављено је укупно 181 појединачни дипломатички документ – повеље, хрисовуље, простагме, писама, уговори, разрешнице рачуна. То су примарни резултати деценијског подухвата. Они секундарни, односно пратећи, чији значај свакако није мали, у пуном смислу су сагледани када је направљен азбучник објашњаваних просопографских података, установа и појмова као и топографских података. Из процеса издавања исправа према наведеним начелима проистекао је велики број биографија личности о којима се до сада углавном мало знало, а та сазнања су била расута на различитим местима. То је значајан прилог Српском биографском речнику чија реализација је у току. Лексикон српских средњовековних појмова обогаћен је многим терминима који раније нису посебно објашњавани. Убицирањем и објашњавањем великог броја топонима из исправа дат је значајан допринос историјској географији српских земаља средњег века.
Из свега наведеног није тешко закључити да је корист од оваквог приступа објављивању дипломатичке грађе вишеструка, не само за историјску науку у ужем смислу речи, већ и за низ других сродних наука и научних дисциплина.