Име које везујемо за почетак рада Архивског средишта и прве преузете фондове је Маргита Радовић, професор и директор Чачанске гимназије, која је прву канцеларију новоосноване установе сместила у библиотеку Гимназије.
Био је то почетак који је нераскидиво повезао једну од најстаријих гимназија у Србији (1837) са установом коју је Министарство просвете НР Србије 22. априла 1948. установило као Архивско средиште у Чачку, а чије се деловање простирало на срезове: драгачевски, жички, љишки, љубићско-трнавски, моравички, студенички, таковски и територију градских народних одбора срезова Чачка и Краљева. Касније мења називе: Градска државна архива, Историјски архив и од 1977. године, када три општине потписују оснивачки акт којим се мења и назив установе, у Међуопштински историјски архив за општине Чачак, Горњи Милановац и Лучани.
У Међуопштинском историјском архиву у Чачку чува се архивска грађа у временском интервалу од 1813. до 2015. године, распоређена у 562 фонда, међу којима су фондови које је Скупштина Републике Србије прогласила за културно добро од изузетног значаја; ту су и фондови проглашени за културно добро од великог значаја, док су остали заштићени као културна добра
Издавачка делатност Архива започела је 1965. године. До данас је објављено 145 наслова: монографија, хроника места, зборника са научних скупова, збирки архивске грађе, каталога изложби. У Србији постоје само четири часописа који су специјализовани за објављивање архивске грађе, од којих два издаје чачански Архив: од 1984. године штампано је 33 броја часописа Изворник и од 2002. године објављено је 15 бројева часописа Стари српски архив.
Послове заштите архивске грађе и регистратурског материјала у регистратурама; пријем, смештај, чување и техничко обезбеђење; сређивање и обраду; информисање о фондовима и условима за њено коришћење; рад са странкама, издавања уверења, техничке документације, објављивања архивске грађе и информативна средства о грађи, организовање изложбе документа, истраживања, снимања архивске грађе ради комплетирања постојећих фондова, обављало је до сада укупно 45 запослених.
Од прве изложбе коју су приредили архивисти 1955. године Архив је организовао укупно 80 изложби, како самосталних тако и са другим архивима, културним, научним и образовним установама.
За допринос у развоју архивистике, Архив у Чачку је добио највиша признања, награду „Даница Гавриловић“ (1988) и „Златну архиву“ из фонда Арнаутовића 2004. године. За своју издавачку делатност два пута је добијао Награду из фонда Ђурђа И. Јеленића за издавачки подухват године у области архивистике и историје, и четири пута Награду Даница Марковић Градске библиотеке „Владислав Петковић Дис“ (2006, 2009, 2012, 2016) за издавачки подухват године.
Када је основано, Архивско средиште имало је само руководиоца. Оспособљавање кадрова остваривано је у Архиву Србије. Данас од 17 запослених петоро има звање архивског саветника. Смештајни простор постао је адекватан од 1968. године, када је Архив премештен у део зграде Окружног начелства у Чачку. Због великог броја стечаја и законске обавезе да преосталу документацију стечајни управници предају надлежном архиву, последњих година у депо чачанског архива смештено сто правних субјеката који су отишли у стечај, због чега је настао проблем смештајног простора.
Године 2009. почели су радови на преуређењу подрумских просторија (150 m2). Простор је преуређен и користи се за изложбене поставке, позоришне и филмске представе. Поткровље зграде Окружног начелства, у којој су две установе културе (Народни музеј и Архив), има неискоришћени простор, за који је урађен пројекат за осмишљено коришћене простора који би био идеалан за канцеларије, чиме би се добио читав спрат за изложбене поставке и депое.
Од 2006. године Архив је заједно са другим установама културе у граду, био један од организатора манифестације „Летњи дани културе Чачак“. Архивисти су се нашли у новој улози активног кретора културне политике града. Током летњих месеци најмање 20 програма и више стотина извођача учествовало је у овој Манифестацији која је имала такмичарски карактер.
О сарадњи Архива са другим установама и невладиним организацијама најбоље говори Калиграфско-иконографска радионица, коју реализује Центар за визуелно истраживање „Круг“, а у оквиру годишњег програма Туристичке организације Чачак, захваљујући којој у културно наслеђе града остају фонд у Архиву и збирка икона која се чува у Народном музеју Чачак.
Изложбом „Недељко Гиздавић, писац Српске африкијаде“ Архив подсећа да је 2018. година она у којој обележавамо 100 година од завршетка Великог рата. Најпознатије Гиздавићево дело настало је на основу личног искуства јер је заједно са војском и народом прешао Албанију и дошао на Крф. Са Крфа одлази у Северну Африку у Бизерту.
У балканским ратовима и Првом светском рату : „… био је у Дринској дивизији 1912, 1913. и 1914. године, а у Трећој армији 1915. и почетком 1916. У резервним трупама у Бизерти током 1916, 1917, 1918. и 1919.“ Боравећи у Бизерти више од три по године, Гиздавић је у логору Лазуаз прво био управник слагалишта за целокупну српску војску, а затим професор у Подофицирској школи. Други део изложбе, слободно можемо рећи и њен највећи део, приказ је његове професионалне биографије и породичног живота. Писац и професор Недељко Гиздавић имао је само три године када је остао без оца, који је погинуо као ратник у Српско- турском рату 1876. године. После завршене Учитељске школе у Београду и одслушаних шест семестара у Лајпцигу и Јени на студијама филозофије, логике и педагогије, дипломирао је 1904. у Београду.
После службовања у школама Књажевца, Београда, Крушевца и Алексинца, Гиздавић је 1911. године премештен у чачанску Гимназију. Прича о професору Гиздавићу који је предавао у Гимназији од 1911. до 1928. са прекидом од 1912. до 1919. године, када је војевао за ослобођење и уједињење, у то време била је уобичајена – супруга и деца чекају оца породице скоро деценију, са одређеним прекидима, да се врате из рата. Они су били ти који су огранизовали културни живот у северној Африци.
Изложбом Недељко Гиздавић писац Српске африкијаде, Међуопштински историјски архив Чачак обележава седамдесет година рада (1948 -2018) и сто година од завршетка Првог светског рата. На реализацији изложбе сарађивали су Чачански архив и Архив Српске Православне Цркве, као и појединци који су несебично уступили документа која поседују (књижевник и новинар Миладин Вукосављевић). Посебно нас радује што смо захваљујући господи Вукосављевићу из Чачка и Бакрачевићу из Краљева ступили у контакт са потомцима Недељка Гиздавића: Драганом Гиздавић Јауковић и Миланом Гиздавићем. Њиховом љубазношћу предмети који су били власништво њиховог деде, односно прадеде, презентовани су јавности на изложби. Архив је у своме раду сарађивао са другим сродним установама и појединцима. Захвалнице су додељене свима онима који су допринели овој сарадњи и тиме на најбољи начин помогли раду наше установе.
Програм је водио професор Гимназије Слободан Николић, песме „Расти, расти“ и „Емину“ извео је хор чачанске гимназије, којим диригује професор Мирјана Јаневска, песму „Крадем ти се у вечери“ солиста Ана Шојић и Петар Павловић, гитара. Одломке из Српске африкијаде читали су ученици Гимназије Софија Димитријевић и Богдан Плавшић.
Захвалнице су додељене : Општини Лучани, Министарству културе и информисања Републике Србије, Гимназији у Чачку, Архиву Србије, Архиву Републике Српске, Архиву Југославије, Архиву „Рас“, Нови Пазар, Архиву Краљево, Архиву Јагодина, Колу српских сестара „Надежда Петровић“ Чачак, Библиотеци „Владислав Петковић“ Дис Чачак; Дому културе Чачак; Галерији „Надежда Петровић“ Чачак; Нади Петровић, Миладину Милошевићу, Душану Поповићу; Божидару Плазинићу; Драгани Гиздавић Јауковић, Милану Гиздавићу, Љубодрагу П. Ристићу, Слободану Николићу и Мирјани Јаневској.
Обележавање седамдесет година успешног рада Архива се наставља: четвртак, 7.јун 2018. у 19 сати промоција књиге Горана Левајца, Рако Левајац, заборављени војвода; о књизи говоре: рецензент проф. др Радош Љушић, Александар Марушић, виши кустос, директор Музеја рудничко таковског краја; аутор Горан Левајац и Лела Павловић, архивски саветник.