Чачански архив наставља обележавање седам деценија од оснивања јаавним приказивањем књигедр Илије В. Поповића и др Светислава Љ.Марковића, Руководиоци чачанских васпитно-образовних установа.
Србија је још у време министровања Стојана Новаковића (1882) међу првим земљама у свету прокламовала идеју о обавезном основном образовању. Обавеза и право на основно образовање били су актуелни не само после Првог и Другог светског рата него и данас. Чињеница је да није завршен задатак описмењавања одраслих а да је по неким подацима чак 1.500 насеља у Србији без основне школе, наводи да нисмо правилно одговорили наидеју о обавезном образовању. Дешава се да школе које су имале и по неколико стотина ученика средином 20. века данас имају свега њих неколико. Књигом Руководиоци чачанских васпитно-образовних установа, можемо да пратимо и тај сегмент, само што је основно опредељење аутора било да нам представе и на једном месту саберу све биографије руководилаца од средине 19.века (од Закона из 1844., Устројеније јавног училишног наставленија) када се први пут уводи место главног управитеља основних школа до последњих постављења 2018. Звање директора гимназија уведено је Устројенијем књажевско српске гимназије 1853., док се управитељи основних школа први пут помињу у поменутом Закону о основним школама из 1882.
На 240 страна аутори су после уводне речи и предговора књигу поделили на неколико поглавља: Мрежа васпитно образовних установа; Управитељи и директори школа, док највеће поглавље носи назив Биографије руководилаца (од 25. до 203. стране), у коме су забележили 294 животне приче људи који су били и који су данас на челу чачанских образовно васпитних установа. Следи поглавље Преглед директора по школама и установама, именом и презименом, а наведен је и временски интервал када су обављали дужност у вртићима, школама и другим образовним установама. Следеће поглавље аутори су насловили: Списак руководилаца образовно васпитних установа, по азбучном реду. На крају књиге је резиме који је на енглески превела Ивана Крсмановић, док је на руски превео Делимир Стишовић. Наведена је и коришћена литература и белешка о ауторима. Технички уредници књиге су Светислав Љ. Марковић и Ђорђе Д. Поповић. Књигу је штампала штампарија «Светлост» из Чачка. Лектуру потписује Милан Милисављевић, а коректуру Данијела Ковачевић Микић, издавач је Међуопштински историјски архив Чачак.
Др Илија В. Поповић и Светислав Љ. Марковић су територију чачанског краја представили у шематском приказу 58 насеља (укључујући и Град Чачак) из кога се види да у 15 насеља никад није постојала школа. У Граду Чачку има укупно девет основних школа, у које су убројали и Први новембар школу за основно и средње образовање и Музичку школу. Ту је и шест средњих школа, а све је приказано на карти на којој је дат распоред школа на територији чачанског краја. Аутори нису заборавили ни директоре Учитељског дома Чачак, Школске управе Чачак, Регионалног центра за професионални развој запослених у образовању, Регионалног центра за таленте Чачак и Установу за културно-образовну делатност «Коста Новаковић»
Аутори су посебно навели 37 руководилаца који су имали звање саветника за наставу и педагошко инструктивни рад, како би потврдили тезу да су поједини руководиоци школа имали значајно педагошко и стручно искуство, па су као такви били ангажовани да дају педагошко инструктивне савете наставном особљу у основним и средњим школама.
О књизи су говорили рецензенти: Момчило Зарубица и др Илија Мисаиловић. Своја запажања дала је и Јелисавета Јела Суруић, дугогодишњи директор ПУ „Радост“ и аутор књиге др Илија Поповић.
Проф. др Илија Поповић, рођен је у Мокрој Гори код Ужица, од оца Велизара и мајке Лене. Основну школу завршио је у родном месту, средњу у Краљеву, Вишу педагошку група историја географија у Крагујевцу, Вишу дефектолошку школу у Београду. Студије географије на Природно-математичком факултету у Приштини, а последипломске студије на Географском факултету у Београду где је магистрирао и докторирао. Радио је у привреди Краљева у Фабрици вагона и Магнохрому (од 1958. до 1963). Службовао је у основним школама Филип Филиповић, Ратко Митровић, Вук Караџић, специјалној школи и Гимназији у Чачку. Био је саветник у настави географије и начелник одељења Министарства просвете за Моравички округ, доцент на природно математичком факултету у Косовској Митровици. Предавао је географију и на Педагошкој академији у Ужицу. Био је спољни сарадник Међуопштинског завода за унапређење васпитања и образовања у Чачку. Аутор је и коаутор више од 40 научних и стручних радова и књига и је две значајне монографија које су обавезна литература свим истраживачима из природних и друштвених области: Општина Чачак-географска проучавања (Литопапир, Чачак, 1996), Општина Лучани, географска проучавања (Ужице, 2006). Коаутор је четири монографије: Моравички округ (Краљево, 1997), Мокрогорци на шинама (Суботица, 2000), Лексикон чачанског образовања, (2007), Демографске карактеристике моравичког округа (Чачак, 2016). Добитник је Спомен плакете Српског географског друштва из Београда, Захвалнице Министарства просвете и спорта Републике Србије и Српског географског друштва из Београда за плодоносан рад на развоју и популарисању географије. Пензионерске дане (од 2006.) проводи у Чачку и Прислоници.
Др Светислав Љ. Марковић, професор Високе техничке школе у Чачку, рођен је у Ивањици. Основну школу завршио је у Међуречју, средњу Техничку у Чачку, Машински факултет у Крагујевцу где је магистрирао и докторирао. Као конструктор и пројектант радио је у заводима Црвена застава у Крагујевцу и Техничко ремонтном заводу у Чачку. Професор је Високе школе техничких струковних студија у Чачку од 1997. Био је ментор за око 660 дипломских и 140 специјалистичких радова. Објавио је око 230 научних и стручних радова из области машинства (стотину у иностранству) више од 70 из других области, као и око 80 публицистичких радова. Као аутор или коаутор потписује 49 књиге, међу којима 13 основних и три помоћна убеника и 14 монографија. Приређивач је три и сарадник на више од 20 књига других аутора. Технички је уредио и припремио за штампу 80 књига. Занимљиво је да његово интересовање иде од чисто техничких наука, као што је књига Регенерација зупчаника, преко монографије Висока школа техничких струковних студија: педесет година рада , биографије познатих Академик Миленко Шушић – живот и дело (са др Бранком Ковачевићем),до сатиричних прича награђених на конкурсима Нушићијаде 2011, 2012 и 2014, и позива кошаркашког судије и спортског радника. За књигу Западноморавски рудници угља са Слађаном Луковић, у издању Историјског архива у Чачку добио је Награду Даница Марковић за издавачки подухват 2015. године. Од 2013. директор је Регионалног центра за таленте Чачак. Добитник је Повеље општине Ивањица за значајан допринос у афирмацији ове вароши за 2018.