Међу последњим путописним издањима Службеног гласника, Библиотеке Саборник, чији је уредник Борисав Челиковић је и књига Ивана Степановича Јастребова Стара Србија и Албанија. Забелешке с путовања. Књига је први пут штампана 1904. године на руском језику у издању Српске краљевске академије наука чији је Јастребов био дописни члан. Делови рукописа који се односе на Косово и Метохију објављени су 1998. године на српском језику, а 2018. године целокупан рукопис овог цењеног руског дипломате са руског је превела Весна Смиљанић Рангелов. Књига има 580 страна и садржи: Биографију Ивана Степановича Јастребова (1839-1894) коју је за прво издање написао Момчило Иванић. Следе две целине, Стара Србија и Албанија, затим Извори и литература, Регистар и Поговор приређивача и уредника.
Издавачка кућа Службени гласник проглашена је за издавача 2018. године у Црној Гори и у Србији. Књига Стара Србија и Албанија. Забелешке с путовања распродата је на овогодишњем Сајму књига у Београду, и чека се друго издање.
У јавном приказивању књиге учествовали су Др Дарко Гавриловић, редовни професор на Природно-математичком факултету Универзитета у Новом Саду, и гостујући на Факултету за европске правно-политичке у истом граду. Поред великог броја написаних занимљивих књига који су нашли свој пут до шире читалачке публике (Стјепан Радић и Срби 1871-1918; Стазама српске културе од краја XVIII до почетка ХХ века Светлост и тама савременог света 1775-2000; Удари судбине – политички митови 20. века; Мит о непријатељу и др). Дарко Гавриловић је директор Центра за историју, демократију и помирење са седиштем у Новом Саду који је члан Алијансе за историјски дијалог на Универзитету Колумбија у Њујорку и Европске научне мреже са центром у Варшави.
Други учесник у јавном приказивању књиге Стара Србија и Албанија био је др Милош Тимотијевић, историчар, музејски саветник чије је главно подручје научних интересовања модернизацијски процеси на Балкану у другој половини XX века, друштвена и културна историја чачанског краја у XX веку, историја цркве и црквене уметности на подручју Западне Србије, војна и политичка дешавања у Србији током Другог светског рата. Његова докторска теза (Модернизација балканског града у доба социјализма: пример Чачка и Благоевграда (1944-1989). Добитник је стручних ( „Ђурђе Јеленић“, „Михајло Валтровић“, „Драгиша Кашиковић“, „Даница Марковић“) и друштвених (Награда града Чачка).
Приређивач књиге Борисав Челиковић постао је познат широј читалачкој јавности од када је пре неколико година почео да уређује Библиотеку Корени у Службеном гласнику, у сарадњи са САНУ. Првих 35 књига ове едиције посвећене су предеоним целинама које обухватају територију Србије и предела у којима живе Срби. Последњих шест књига обухвата територију Старе Србије и Македоније. Борисав Челиковић је почео каријеру као професор историје у средњој школи у Горњем Милановцу, те је руководио библиотеком и музејем у родном граду. Указом епископа Жичког од 1998 – 2004. обављао је дужност вероучитеља при храму Свете Тројице у Горњем Милановцу. За рад и стваралачки допринос у ширењу културе награђен је Златном значком Културно-просветне заједнице Србије, и специјалним признањем „Миле Недељковић“ за приређивање библиотеке Корени, која отвара многе важне теме везане за развијање српске културе. Бави се историјом рудничко-таковског краја, историјом цркве, стрипа и планинарства.
Аутор Иван Степанович Јастребов био је руски дипломата, одличан познавалац оријенталних и европских језика, прво радно место добио је у Руском конзулату у Цариграду. Јастребов је из Цариграда стигао у Скадар 1867. године као секретар и драгоман Руског конзулата. Јастребов је све чинио да заштити од османске власти и католичке пропаганде православне вернике. Марљиво је записивао веровања и обичаје становника, преписивао је натписе са старих споменика, описивао је старе манастире и цркве које нису биле срушене, а бележио је и сећање старих људи по усменој традицији. Откривао је поунијаћене српске цркве или оне које су турци претворили у џамије.
Од 1870.постао је вицеконзул у Призрену, пола године касније почиње да управља конзулатом у Скадру. За време устанка 1875-био је члан комисије за побољшање стања српског народа у БиХ. Када је поново 1. јула 1879. био постављен за конзула у Призрену вратио се у место у којем је под његовом заштитом Сима Аранђеловић Игуманов руски поданик који је основао Српску богословско-учитељску школу у Призрену 1871. једине тада средње школе на српском језику у Османској држави. Из Призрена је 1880. отишао у Јањину, где је остао до 1881, одакле је стигао на место генералног конзула у Солуну. Ту га је и смрт затекла 7. јануара 1894. По сопственој жељи сахрањен је у Солуну.
Као неуморан путник истраживач Јастребов је више пута пропутовао Балканско полуострво. Плод тог истраживачког рада су његова књижевна дела која се тичу историје, етнографије и археологије, које је прво штампао у Гласнику Српског ученог друштва, (1874-1885), првих десет чланака објединио је у засебну књигу Податци за историју српске цркве (1879). Друго његово дело о обичајима и песмама Срба у Турској такође из путничких бележака је врло значајно, јер Вук Караџић није имао прилику да их записује. Међу првим записивачима био је Милош Милојевић. Јастребов, је својим критичким приступом исправио неке недоследности Милојевићеве, али је и доказао да су песме у Старој Србији и Македонији истог стила као и оне које је Вук записивао у Милошевој Србији. Јастребов ће у свом раду заступати мишљење да су словенски становници Старе Србије и Македоније Срби а не Бугари, наводећи начине и средства побургаравања тамошњих Срба од постанка Бугарске егзархије, Санстефанског уговора, и отварања бугарских школа. Госпођа Нина Јастребов предала је рукопис свог супруга Српској краљевској академији. Под будним оком академика Љубе Стојановића уређено је и објављено дело на руском 1904. године. Деведест четири године касније објављен је део рукописа који се односио на Косово и Метохију, да би тек 2018. целокупан рукопис приредио за штампу Борисав Челиковић у издању Службеног гласника.