У четвртак, 24. септембра 2015. године у библиотеци Међуопштинског историјског архива у Чачку одржана је трибина „Од сећања на рат до рата сећањима. Обликовање културе памћења Великог рата у Чачку.“ Наведени скуп је део серије Трибина о прошлости посвећених обележавању стогодишњице Првог светског рата, у организацији Градске библиотеке „Владислав Петковић Дис“ и других градских установа културе. Уводничар и дискутант трибине био је др Богдан Трифуновић (Градска библиотека „Владислав Петковић Дис“), док је главну тему трибине излагао Никола Баковић, историчар (Међуопштински историјски архив).
У уводном делу, др Трифуновић је образложио важност истраживања колективног памћења и начине на који оно утиче на изградњу колективних идентитета. Истакао је да је Први светски рат био прво болно место сећања за европске нације, које је услед непредвидивих историјских развоја и међусобно супротстављених перцепција често постајало предметом сукоба између различитих друштвених и националних група.
Баковић је своје излагање започео истицањем терминолошке разлике између појма памћења, које представља процес бирања оних садржаја прошлости које групе желе уписати у сопствено искуство, и сећања, као последице памћења, односно призивање запамћених садржаја у свест појединаца. Оно што карактерише српску културу памћења Великог рата јесте да се тај рат није памтио као независан историјски догађај, већ се „утапао“ у шири контекст Ослободилачких ратова 1912-1918., односно као нека врста Трећег балканског рата.
У међуратном периоду, главни актери локалне културе памћења били су ветерани, пре свега преживели борци Солунског фронта, и православна црква. Чачак је у том периоду имао две специфичности. Прва је била „живо“ место памћења, војвода Степа Степановић, који је последњу деценију свог живота провео у Чачку. Друга је да је од 1928. године примат у комеморацијама преузела Женска помоћна секција ФИДАК-а, која је и иницирала подизање Споменика четири вере, око којег су се током деценија множиле контроверзе. Након нацистичког скрнављења спомен-обележја и затирања културе памћења ослободилачких ратова, нова социјалистичка власт је традиције Великог рата запоставила у корист популаризације наратива везаног за Народноослободилачку борбу. Ипак, у другој половини 60-их година ХХ века долази до обнављања институционалне видљивости ветерана, као и „уНОБљавања“ традиција старих ратова, као клице из које се социјалистичка револуција могла развити. Такав амалгам је био „разНОБљен“ крајем 80-их година, када је политичка плурализација довела и до раздвајања мнемоничких токова различитих друштвених група, које су међу собом водиле „ратове сећањима“, а кроз које се у ствари очитовао однос према идеји југословенства и социјализму.
Након излагања уследила је плодна дискусија с присутнима, где су се могла чути различита мишљења о карактеру локалне културе памћења, као и улози Великог рата у данашњим политичким и друштвеним превирањима на простору бивше Југославије.